Марија Стојић: Кућа у камену

Темељац пириком узидан
Кроз врата удашчена

мирис чистоће испарава
Завезана марама испод браде побрисала последње трошке
од софре озарене
јутарњим Сунцем
Попонац са камењем живи
Зрикаваца једино песма
Свитаца једино светло
Тек понеки гуштер издигне главу изнад камена
да осети се дах живота
Пишти празнина у њој
и око ње
Ниједно стадо попасло не би
ту траву бедемску
Једино чуваркућа не зазире
од набујале самоће
Није крочила на разгледницу,
нити ће
док још живи онај последњи камен
о који се опанак излизани саплиће