Све је у једну чашу стало.
Не препознајем живот,
за који кажу да је мој.
Године радости.
Године туге.
Године које су, кажу, само број.
Читава тајна о продужетку живота
је у томе да га не скратиш…
Све је у једну чашу стало.
Верујеш? Можеш ли да схватиш?
Док разбијам мисли на више страна…
У време упадају прсти,
као у пчелињи восак улепљени.
Ситан је живот. Само га пусти.
Окрени се ка мени.
Потрошила сам и оно што немам.
Године, које можда и неће доћи.
У ком је сефу наше време…
Имаш ли кључ…
Остајеш, или ћеш поћи?
Одеш ли далеко од себе,
срешћеш лекције о себи.
Све је у једну чашу стало.
Наискап испих ја…
А хтедох дати теби.
Знаш ли да знам
где спавају патуљци.
И како се ћелија најпре регенерише.
Да ли су у саобразју децибали и звуци…
Ал’ никад нисам разумела…
Зашто нас нема више?
******
Да. Не тражи разум.
Он је као и човек, без лица.
Не тражи разум.
Он ионако није одредница.
Све је у једну чашу стало…
Знаш и ти као и ја…
Изгубили смо много…
А увек ћемо рећи, мало.
Сасвим мало…
Јер…
Све је у једну чашу стало.
