Цркву посвећену Св Стефану архиђакону, који је био крсна слава Немањића, у Бањској, подигао је један од најмоћнијих Немањића и најмоћнијих владара Балкана тог историјског периода, краљ Милутин.
Краљ Стефан Урош II Милутин Немањић подиже ову задужбину као свој гробни храм. И заиста у том храму су почивале његове свете мошти у прво време, тј све до Косовског боја 1389. Након најезде азијских освајачких хорди, његове мошти су пренете у Трепчу а потом 1460. године у садашњу Бугарску у град Трново који се сад назива Софија у цркви Свете Недеље.
Манастир Бањска је 520 година провео у рушевинама. Манастирско злато и драгоцености, па чак и тесани камен са цркве и манастирског насеља су растурени и разнети, даровна повеља „самодршца свих српских и приморских земаља“ је вековима била у туђим рукама, док су мошти краља Милутина у туђој земљи, далеко од његове задужбине.
И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и „палатом царском“, Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства.
Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција.
Даровном златопечатном повељом краљ Милутин је богато обдарио своју задужбину, обезбедивши јој огромне поседе претежно на Косову и Метохији: укупно седамдесет пет села и заселака, девет катуна са око петсто пастирских породица, новац и друге приходе. Тако је настао један од највећих феудалних поседа цркве у средњевековној Србији.
Црква Светог Стефана је изграђена на месту старијег порушеног храма, при којем је (у другој половини 13. века) за време Милутиновог оца, краља Уроша I, било седиште Бањске епископије. Милутин је епископију претворио у игуманију „на општежилиште монасима“. Бригу око подизања своје задужбине краљ Милутин је након саветовања са својом мајком, тада већ монахињом Јеленом, братом Драгутином и архиепископом Савом III поверио Данилу Другом, касније првом бањском игуману и српском архиепископу, који је иначе био близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса, један од најпросвећенијих људи код Срба тога времена. Данилов животописац каже да је краљ Милутин у Бањској сакупивши „много своје богатство и све своје имање“ поставио Данила, који је тешко оставио Хиландар, за чувара краљевске ризнице.
Зидање цркве посвећене Светом Стефану, заштитнику свих Немањића и вероватно првој српској слави, отпочело је крајем 1312. године. По изричитој жељи краљевој, ново здање би подигнуто „на слику Свете Богородице Студеничке“. Настојећи да у градњи опонашају век и по старију Студеницу, гробну цркву оснивача династије Стефана Немање (Светог Симеона), градитељи су се доста слободно понашали, па је узор опонашан само у основним цртама. „Бањска највише следи свој узор у обради фасада скупоценим каменом и у архитектонском украсу“, кажу историчари уметности.
По својој архитектури манастир Бањска спада у групу цркава рашког стила. Припрата је имала две куле (звоника) на западној страни. Црква је била обложена блоковима руменог, плавог и белог мермера. Поред тога, фасада храма Св. Стефана била је богато украшена и скулптуром и каменом пластиком. „То је била снажна, висока, елегантна тробродна црква са високим попречним бродом и куполом на средини. На њеним широким и равним фасадама смењивале су се тробојне површине камена са раскошним рељефима што су покривали оквире прозора и портала. Спој јединственог колорита и меког, топлог рељефа рашке традиције, давао је бањским фасадама свечани изглед, по којим би им могле бити равне само тосканске фасаде сијенске катедрале.“
Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.
Када се краљ Милутин 1321. године упокојио у свом двору у Неродимљу и архиепископ Данило пренео његово тело у Бањску, црква је великог задужбинара дочекала у пуном сјају своје импозантне архитектуре одуховљене раскошним фреско-сликарством и црквеном уметношћу. У Бањској је у северној капели касније сахрањена и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка цара Душана, па је то био и разлог да је цар Душан, поводом свог крунисања 1346, већ богатој Бањској, повељом даровао нове поседе.
Садашњи манастир Бањска је духовни центар Срба са севера Косова и Метохије. У току 2006. године почела је обнова саме цркве и ширег манастирског комплекса.
Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањић. Био је млађи син краља Стефана Уроша I „Великог“ (1242—1276). Милутин је млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316)[5]. Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III „Дечанског“ (1321—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана „Силног“ (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V „Нејаког“.
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове против Бугара, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима.
Извор: zaduzbine-nemanjica.rs, wikipedia.org, cudo.rs
