Историчари Западног римског царства већ од XII века називају Ибар и његову ширу област – Рашка, по најисточнијем граду немањићке државе, Расу.

БИО ЈЕ 17. СЕПТЕМБАР 1845. ГОДИНЕ када је указом о подизању вароши, који је потписао кнез Александар Kарађорђевић, основана варош Рашка. Стражница на државној граници са Турском је тада већ постојала, а грађани са обе стране увелико су трговали и пословали.

Ипак, средишњи део ибарске долине био је насељен и много пре тога. Две праисторијске културне групе, винчанска и старчевачка, струјале су вековима долином Ибра. Између 300. и 800. године пре нове ере ово подручје су насељавали Дарданци, а у време римске колонизације у ибарској долини подигнут је и град Муниципијум Дарданорум око ког су се преплитали важни путеви.

Од XII века Ибар се спомиње у биографијама Стефана Немање. Оновремени биографи пишу да је он наследио део свог отечества: Ибар, Расину, Топлицу и Реке. Историчари Западног римског царства већ од XII века називају Ибар и његову ширу област – Рашка, по најисточнијем граду немањићке државе, Расу.

У доба српске средњовековне државе подручје Општине Рашка налазило се у самом језгру и из тог периода датирају три значајна манастира: Kончул, Нова Павлица и Градац. Данас су они важни културно-историјски споменици који сведоче о српској средњовековној историји и чувају идентитет народа.

НА ЛЕВОЈ ОБАЛИ ИБРА, још од око 1175. године поносно стоји манастир Kончул посвећен Светом Николи, па је у народу познат и као Никољача. Према предању, Никољачу је подигао Стефан Немања, а у њему је прву ноћ свог бега за Хиландар, провео Свети Сава. У Kончулу је замонашен архиепископ Данило II, а за време краља Милутина манастир је био седиште новоосноване Ибарске епископије. Највећи успон манастир је доживео у XIV и првој половини XV века.

Од друге половине XV века, доласком Турака, за овај манастир почињу тешка времена. Опустошен је и срушен и у аустријско-турском рату 1689. године, а у рушевинама је остао све до 1861. године када је обновљена манастирска црква која је једино преостала од читавог манастирског комплекса.

МАНАСТИР НОВА ПАВЛИЦА задужбина је косовских јунака Стефана и Лазара Мусића, синова челника Мусе, великог жупана Ибарске Жупе и сестрића Kнеза Лазара.

Сматра се да је манастир Нова Павлица подигнут и осликан уочи Kосовског боја, од 1383. до 1389. године, а заједно са манастиром Стара Павлица био је у саставу средњовековне Брвеничке Жупе.

Основа манастирске цркве, посвећене Ваведењу Богородичином, је у облику триконхоса, са уписаним крстом и наглашеном куполом, која почива на четири витка стуба. На западној страни припрате уздиже се кула са звоником.

МАНАСТИР ГРАДАЦ
„И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац…“

На обронцима планине Голије, у близини важног средњевековног пута за Ариље, изнад реке Брвенице, недалеко од налазишта камена за градњу, на месту богатом изворским водама, окруженом шумама и пашњацима изграђен је манастир Градац.

Само место Градац је постојало и пре оснивања манастира и повезује се са византијским утврђењем из ВИ века које се налазило на узвишењу изнад данашње грађевине. У подножју утврђења се налазила и ранохришћанска црква чији су темељи до данас сачувани испред Богородичине цркве у Градцу.

Манастирски комплекс чине две цркве: већа, посвећена Пресветој Богородици и мања, посвећена Светом Николи. Већа црква била је гробно место ктиторке манастира, краљице Јелене Немањић, жене краља Уроша И, објашњавају на уређеном и активном сајту овог манастира.

Иако тачна година изградње није позната, зна се да је изграђен крајем XИИИ века, што се закључује на основу фресака и архитектуре манастира. Најстарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило ИИ у периоду између 1317. и 1324. године.

„И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац… Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно здање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима… као мудри и разумни строитељ“, стоји у Житију.

У наредном периоду, од доласка Турака, манастир је био више пута рушен и обнављан. Почетком XIX века, када је основано данашње место Градац, у манастирској цркви поново су почела богослужења. Од тог периода постојала је потреба за потпуном обновом манастира, а први конзерваторски радови обављени су током 1948. и 1949. године. Археолошка искпавања започела су 1962. године, а тада је урађен и усвојен главни план за обнову цркве.

Манастир Градац данас је женски манастир и веома важно верско упориште, али је огроман и рад овог манастира на очувању културе и историје српског народа који га радо посећује и борави у његовој околини у потрази за миром.

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име