Готово потпуно непознати детаљи о животима српских књижевника. Прича да је између Исидоре Секулић и Иве Андрића постојало нешто више до данас остала обавијена велом тајне
ЧЕСТО су животи писаца занимљивији и узбудљивији од њихових књига и доживљаја њихових јунака. Српској јавности остали су готово потпуно непознати многи догађаји из живота наших класика. Многи мало познати или непознати детаљи из живота привлачили су више пажње читалаца од романа, драма или песама. Они су данас српски класици, и историја књижевности гланца њихове бисте, а били су живи људи, имали своје “мале тајне”.
Прича да је између Исидоре Секулић и Иве Андрића постојало нешто више од пријатељства остала је обавијена велом тајне до данашњих дана. О Андрићу је било доста измишљених прича и трачева, али нека опипљива документа говоре да ова сторија са Исидором не припада једној од њих. По сведочењу Наде Мирковић, супруге др Николе Мирковића, аутора најзначајније студије о Андрићу између два светска рата, Иво је још док је живео у Загребу најпре био запао за око, а по доласку 1919. у Београд, постао и велика љубав Исидоре Секулић.
Сведочење госпође Мирковић може се узети као врло поуздано с обзиром на то да је сам Андрић био чест гост у њиховој кући. У заоставштини нашег јединог нобеловца пронађено је и једно Исидорино писмо, као и две њене разгледнице. Најсимптоматичније је писмо које му је упутио Иво Војновић из Нице, 12. октобра 1919. године. У њему искусни дубровачки госпар пита млађег колегу: “Шта је са Секулићевом? Једна ми госпођа пише, тј. пита ме: Да ли си ми што писао о њој и теби?! Немам појма! Какав ти је то ребус?”. Од самог Андрића разрешење ребуса никад није дато. Ако ова слатка љубавна тајна и не може да се дешифрује, постоје многе ствари из живота овог великана које се са поузданом сигурношћу могу утврдити, а готово су непознате.
Једна од њих је и та да је у раним годинама био веома заинтересован и везан за позориште. Као средњошколац имао је своју позоришну трупу за коју је сам припремао репертоар. Драматизовао је и режирао једну приповетку тада познатог писца Милана Ђ. Милићевића. Како сам каже, то је био његов “први позоришно-литерарни рад”. У том комаду играо је и једну од главних улога, али се у том глумачком првенцу није баш прославио. У Загребу се 1917. спријатељио са познатим драмским писцем Ивом Војновићем и знаменитим глумцем Ивом Раићем. Њих двојица су дуго заједно планирали да у Сплиту отворе једно “другачије позориште”. До тога, из непознатих разлога, никада није дошло.
Од љубави до мржње и натраг Радоје Домановић
ПОЗОРИШТЕ је по свему судећи било тиха патња и још једном великану наше књижевности. Данас се готово и не зна да се песнички бард Јован Дучић бавио и драмском литературом. Интересантно је да се овај податак не помиње ни у једном послератном издању Дучићевих сабраних дела, као ни у пишчевим биографијама и библиографијама. Две његове драме, међутим, изведене су у изузетним приликама. Прва под називом “Ослободитељ”, била је посвећена краљу Петру I Карађорђевићу и изведена је по окончању Првог светског рата на лондонској позорници. Поводом крунисања Петра Мркоњића, у Народном позоришту у Београду 8. септембра 1904. приказане су Дучићеве историјске слике у једном чину “Крунисање Душаново”, “Сабља бесмртног вожда Карађорђа” и “Апотеоза Карађорђу”. Ниједно од ових Дучићевих драмских остварење није штампано и губи им се сваки траг.
Кад смо већ код Карађорђевића, остало је непознато да је краљ Александар био успешан преводилац Максима Горког. Литерарне творевине Горког у Србији су биле познате и превођене само неколико година после њиховог настанка. Први превод Горког на наш језик била је његова “Песма о соколу” коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму, много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар, али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у “Календару” Кола српских сестара. Најлепше младалачке године краљ Александар је провео у Русији и сасвим је природно што је одлично познавао руски језик. Међутим, остаће велика недоумица зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца.
Исидора Секулић из 1912. године
МАЛО познате детаље из живота наших великана историчар књижевности Драгољуб Влатковић сабрао је у књигу “Читанка тајни” у којој може да се открије да је рецимо чувени Бранислав Нушић био и наш први филмски критичар. У “Политици”, у његовој рубрици “Из београдског живота”, почетком фебруара 1908. године, под насловом “У биоскопском позоришту”, појавиће се прва критика нове уметности.
Бен Акиба, био је то његов псеудоним, објавио је критику једног филма ласцивне, готово порнографске садржине. Из самог текста се види да се наш познати комедиограф нимало није одушевио “голицавим причама”. Пише како му се нису допале зато што “трепере и дршћу”, и додаје:
“Кад озбиљна слика и дршће не мари, али кад пикантерија дршће, онда то више није пикантерија.” У тексту даље се бави реакцијом публике и описује понашање једне удовице, младог брачног пара и неког свештеника. О осталим гледаоцима каже: “Највише је било оних који о моралу тако строго суде.”
Андрић никада није дешифровао везу са Исидором Секулић
Ово није, међутим, једино Нушићево друговање са филмом. У скечу који је тридесетих година овог века снимало познато бечко филмско предузеће “Саша-филм”, глумио је и наш знаменити комедиограф. Нажалост, по сведочењу познатог хроничара филмске уметности Ралета Зеленовића, није сачувана ниједна копија тог филма.
ДАНАС ништа није необично да се констатује да су поједини књижевници у свађи из идеолошких, сујетних, а најчешће из интересних разлога. Узмимо само полемике које су у првим годинама овог нашег столећа водили Добрица Ћосић, Видосав Стевановић и рецимо Бора Ћосић… Или да због личних сукоба сада имамо два удружења књижевника…
Међутим, тако је било и пре једног века. Одавно је пао вео заборава на једну жестоку свађу између Стевана Сремца и Радоја Домановића. Узрок је била Домановићева критика Сремчевог романа “Вукадин”, која је објављена у листу “Одјек” за 1896. годину. Интересантан је податак да се овај књижевно критичарски Домановићев “подухват” више нигде не спомиње. Ни у предратном, ни у послератном издању “Сабраних дела” великог сатиричара.
Јован Дучић се бавио драмском литературом
Стеван Сремац је овај роман, под називом “Каријера практиканта Вукадина”, прво објављивао у наставцима, у часопису “Бранково коло” за 1896. и 1897. годину, али само један део у дванаест наставака. Остатак ће бити настављен тек после десет бројева. У међувремену Домановић је написао критику на објављени део романа, која, наравно, није била нимало пријатна по Сремца. Радоје Домановић се окомио на Сремчеву реченицу да је “пандурска служба таман створена за наш народ који нема великих амбиција и не воли велика напрезања”. Ово је мало збуњујуће јер је и сатиричар врло често исмевао пандурску услужност и ропску послушност режиму.
Али, ни Сремац му није остао дужан. У касније објављеним деловима романа до детаља је описан сметен и смешан “професор Радоје”. Домановић је, наравно, у то време био професор.
Нешто доцније два великана наше књижевности, за кафанским столом, уз ракију и вино, су се измирили. Када је 1903. године у целини објављен роман “Вукадин”, уместо “професора Радоја” – писало је “професор Н. Н.”. Можда је овде место да споменемо да о овој двојици, као и још многим значајним књижевницима, није написана исцрпнија биографија. Ко зна какве се, у свим тим биографијама, крију тајне.
Лаза Лазаревић
ЛАЗИНА ВЕЛИКА ЉУБАВ
МНОГИ наши савременици мисле да је велика љубав Лазе Лазаревића била Швабица Ана Гутјар. Она је, међутим, само тешила пишчево срце рањено Аморовом стрелицом на којој је писало “Јелица”. Никад прежаљена Лазаревићева драга била је заправо Српкиња, звала се Јелица Милиновић и била је ћерка официра пореклом из Ћуприје. Као студент Велике школе у Београду Лазаревић је становао у данашњој Улици краља Петра I. Једнога дана, у комшијској башти, угледао је младу девојку и – намах се заљубио. Од њених кика, осмеха и црних очију Лазаревић више није могао да побегне. Па ни кад је отишао на студије у Берлин и упознао Ану, студенткињу певања, кћерку власнице пансиона Паулине Гутјар, где је становао за време студија.
Иван МИЛАДИНОВИЋ, Вечерње Новости
