Користио сам Лу Рида у својој уводној проповеди за школску годину у потпуно неприкладном, а ипак стварно валидној референци на Царство Божије и зато сам желео да поделим нешто о томе.
Ридов познати бенд Velvet Underground има песму под називом „Хероин“ која ме је увек прогањала због првог стиха:
„Не знам куда управо идем
Али покушаћу са Царством, ако могу
Јер се због тога осећам као човек
Кад ставим шиљак у вену
И кажем вам да ствари нису сасвим исте
Када летим своју трку
И осећам се као Исусов син.“
Да, ради се о хероину. Да, ужасно је славити хероин. Да, његове референце на Царство и Исуса су вероватно насумичне.
Али откако сам се први пут сусрео са овом песмом на колеџу, прва два стиха су у суштини постала моја аутобиографија: „Не знам куда управо идем, али покушаћу да освојим Царство, ако могу.“ Покушавати за Царство.
Доктринарни приврженици ће се вероватно препирати са речју „покушати“ јер оправдање вером значи да не покушавате (или барем не признајете да покушавате). Само седите заиста побожно и мистериозно примате Божију милост без икаквог напора (наводно). Осим што када читам покушавајући, читам нешто другачије од покушаја да будем морално савршен или да прикупим највише сати друштвеног рада. Покушати са Царством Божијим значи да га сваког дана у животу тражим. Очајно. Као јелен у потрази за водом. Као стражар који чека јутро. А када кажем да то тражим, мислим да то није само метафора или концепт. То је стварност која је потпуно физичка, иако је трансцендентна.
То је сочиво кроз које се перципира иста стварност, али је обасјана неизрецивом славом.
Начин на који чујем да многи проповедници и други теолошки штребери говоре о Краљевству, чини ми се да нису имали директан физички сусрет са њим. Или можда јесу, али нису успоставили везу. Царство није теолошки конструкт који служи реторичкој сврси у калвинистичком објашњењу свега; нити је реч о томе како изгледа свет када се остваре сви моји циљеви социјалне правде; нити је рај у Дизниленду који се дешава тек након што умремо. То је стварна физичка стварност која се не може објаснити, већ само бити дочарана кроз параболе.
Она прогања свет који је контролисан парадигмама и наративима моћних који јој никада не могу ништа. То је једини простор који глобално тржиште не може колонизовати. Изгледа као сићушно семе које постаје џиновски коров, квасац који диже тесто, тајно благо закопано у пољу које тера човека да прода све остало што поседује само да би седео и гледао у њега.
Православни теолози су ме учили да је Исусово Преображење свет какав заиста јесте и да га једноставно не можемо видети због свог греха. То је постао примарни оквир којим разумем процес хришћанског спасења.
То је мистично буђење које почиње када смо ослобођени идолизовања и оправдавања себе. То је као полирање стакла кроз које у почетку видимо само „мутно“. Ево два кључна стиха у том погледу: Блажени су чисти срцем јер ће Бога видети. [Матеј 5:8] Ако се неко не роди свише, не може видети царство Божије. [Јован 3:3]
Верујем да нам је Бог дао допамин да бисмо могли да окусимо његово краљевство, како не бисмо били само животиње или логични роботи, већ људи који се чуде и радују, па чак и падају на земљу у заносу када нас слава преплави.
Већ сам се дрогирао. Никад хероин. Дроге нису здраве и не заговарам их. Али се питам да ли ме је Бог некако позвао у дубљу мистичну стварност када сам био у психоделичном стању ума. Видим да је допаминска навала дрога у поређењу са директним искуством Царства Божјег аналогна односу порнографије и секса.
То је лажна верзија искуства које заправо може бити веома стварно и опипљиво.
Разлика између њих двоје је у томе што нас дрога чини глупим и нестабилним; сусрет са Царством Божијим у потпуној трезвености укључује исту навалу допамина, али унутар стабилног, разумљивог менталног оквира.
Седео сам на клупи у улици Риверсајд Драјве на Менхетну пре две године око заласка сунца. Ко зна? Можда је Лу Рид једном сео на ту клупу. Али за тридесетак величанствених тренутака, преплавило ме је Царство Божије.
Речи не могу да осликају интензитет екстатичног духовног искуства које сам имао. Једина аналогија коју могу да направим је да је то било као верзија стондираности која није укључивала параноју или заборав.
Уличне светиљке су постале дивне. Лишће је играло по земљи. И нашао сам се приморан да тражим Божји благослов за сваки аутомобил који је пролазио. Мислим да је то била иста ствар коју је Томас Мертон описао на углу улице у Луисвилу, Кентаки. Универзум је био испуњен љубављу. И током тог кратког временског периода, успео сам да видим да је то оно што свемир заиста јесте.
Од тада сам имао и друге тренутке, али ништа тако величанствено. Зато настављам да лутам, не знајући куда идем, али покушавам да дођем до Краљевства сваки дан.
ИЗВОР: https://www.patheos.com/blogs/mercynotsacrifice/2018/08/24/did-lou-reed-understand-gods-kingdom-better-than-evangelicals-do/
ПРЕВОД: давор Сантрач
Објављено: 01.05.2022.
