У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
Пред питањем шта је то материја, застајала је философија кроз читаву своју историју. Једноставно решење било би да то питање заобиђемо и да материју сматрамо саму по себи разумљивом и одувек постојећом или да кажемо да ју је створио Бог, а да притом не тумачимо како је од нематеријалног постало материјално, од непропадљивог и безвременог пропадљиво и привремено. У оба случаја (било да је посреди самопостојање било пак стварање од стране Бога) материја остаје необјашњена.
Било је заиста трагично пратити спорове материјалиста и идеалиста (плаћене, некада, са много крви), пошто су и једни и други заступали став који је у подједнакој мери самовољно метафизички формулисан, дајући му само различита имена. Пре него што смо доспели до тумачења савремене физике, једини став који тумачи састав материје, у целокупној историји философије, био је формулисан од стране светих Отаца Цркве.
Свети Григорије Ниски и свети Максим Исповедник видели су материју као чињеницу енергије: видели су њен састав као садејство и јединство „логосних квалитета”. У својој целокупности и у свим своји аспектима, свет је делатни логос (реч), лична стваралачка енергија Божија. Сагласно са повешћу из Књиге Постања, Бог је све створио само Својом речју: „Рече и постадоше.”
Логос Божији не пролази, него бива ипостазиран у делатну чињеницу, „постајући управо природа”. Као што човечији логос (реч) песника представља нову стварност изван њега – песму, – али истовремено и резултат и пројаву његовог логоса, тако и Логос Божији делује динамично „у ипостазирању и образовању твари.”
Останимо при тој слици: песникова песма је садејство и јединство речи.
Да би постојала песма, није довољно само сабирање речи: потребно је садејство, „обликовање” речи, њихова композиција и склад. Ово садејство речи које чине песму нова је стварност, другачије „суштине” од „суштине” песника; па ипак, оно је увек показатељ логоса његове личне особености, али и иницијатор нових остваривања живота: песма је реч (логос) која делује и која се динамички остварује унутар времена; свако читање песме јесте ново искуство и нови доживљај, другачији логички однос, полазиште нових стваралачких изазова.
Ништа од онога што сачињава неко материјално тело није телесно, како вели свети Григорије Ниски, ни облик, ни боја, ни тежина, ни густина, ни пропорција, ни димензије, нити сувоћа или влажност, хладноћа или топлота, већ су све то логоси који, када садејствују и ступају у јединство, постају материја. Поновићемо констатацију светога Григорија језиком савремене физике, користећи само нешто другачију терминологију: узећемо у обзир фреквенцију валова, електромагнетска поља, топлотна зрачења, међусобни однос терета, односно мерење енергије, логосе и, опет, предодређења материје као делатног факта. Начин да изразимо оно што материја јесте, данас је математика, односно свођење својстава на логичке односе, а квалитативних одредби на аналогије (пропорције) величина.
Испитујући састав материје, савремена физика не описује неку дату суштину него назначује активна стања која се “појављују” при изазову експериментисања. Варијације материје сажимају се у разликовању категорија атома, а атоми варирају у зависности од комбинације позитивне и негативне електризације, а то је само пројава чињенице енергије.
Било да говоримо језиком светих Отаца било језиком савремене физике, стварност материје јесте делатни факат, доступан човеку као могућност логоса. Човечији логос сусреће у природи један други логос; познање природе јесте само једна аналогија или, још тачније, дија-логија (дијалог). А логос је карактеристика личности, то јест пројава полазишне могућности бића пре било које друге могућности ипостасног остваривања. Он је оно првоначелно и неописиво, лична самосвест, особеност и слобода у свом самопројављивању и у свом стваралачком изразу.
Унутар граница света лични човек сусреће личнога Бога.
Не сусреће Га лицем у лице него скривеног, као што сусреће и песника скривеног у речи песме и сликара у логосу боја. Он је „Бог који је рекао да из таме засија светлост”, али, да би био истински познат у својој личној особености, нису довољни ни задивљујући закључци савремене физике. Само „у срцима нашим” може да засија „просветљење знања славе Божије”, а и то само „у лицу Исуса Христа” (II. Кор. 4, 6). Име је једино могуће откровење личности, а Име нашега Бога – „које је изнад сваког имена” – даривано је историјској Личности Христовој, слави-пројави Бога Оца (Фил. 2, 9-11).
„Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.”
Бог нам открива Бога – открива Сам Себе просветљењем знања које није смисао-појам него име-личност, а то је Исус Христос, слава-пројава Бога. Просветљење тога знања бива у нашим „срцима”, у дубинама нашег личног идентитета, тамо где никог од нас не представља његово образовање, нити његов карактер, нити његове наслеђене особине, нити његова психологија или пак друштвена маска, него само идентитет његовог имена. Исус објављује личну ипостас Бога, а та објава-откровење јесте, пре свега, чињеница односа усиновљења, призива „из небића у биће”.
Бог Који је откривен у нашим срцима јесте Онај Који је рекао да засија светлост из таме, из небића, да постане биће, она прва и идеална материја. Његова стваралачка заповест постаје материја, створена (тварна) енергија, носилац Његовог логоса – Логоса, Који и у нашим срцима обасјава просветљење познања Његове Личности. Она прва стваралачка заповест: „Нека буде светлост”, садржи у себи сваку могућност за истинско остваривање бића, могућност постојања света и постојања свакога од нас, односно наше љуштуре. Али ту заповест, која у себе укључује смисао света и његовог временског почетка, иако је од нас удаљена милионе година, сусрећемо у дубинској сржи нашег личног идентитета јер се тамо открива лични Носилац те заповести, Бог Исус, Логос.
Истина о свету за Цркву је неодвојива од богопознања. Оно је, опет, неодвојиво од Христове Личности, а Христова Личност је неодвојива од заповести Логоса на почетку времена и у дубинама наших срца, неодвојива од просветљења нашега знања које нас подиже у живот, у усиновљење од стране Бога.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.