Проблем повређивања, некада са фаталним исходом, током прављења популарних селфија је широко распрострањен па се понекад употребљава и термин киллфие (то kill – убити)¹. Статистички подаци указују да је од 2014. године око 130 људи настрадало у покушају да направи што оригиналнији селфи.
Немачка јавност² је згрожена серијом случајева ометања служби за спашавање у пружању помоћи повређенима. Разлог ометања је бизаран – возачи су заустављали аутомобиле како би сликали место несреће блокирајући пут спасиоциоцима до места несреће.
Власти у Русији су покренуле велику кампању како би спречили људе да себе доводе у опасност у покушају да направе што оригиналнији селфи.³ У Немачкој је запрећена затворска казна за објављивање фотографија са места несреће на друштвеним мрежама.
За почетак, сви ови садржаји заједно са различитим текстуалним садржајима, често неприкладним, заврше на истим местима, а то су друштвене мреже. Ту се процењују различитим скалама. Фејв, Лајк, Kомент, Шер и Емотикон су термини који су се одомаћили, а представљају реакције на садржај подељен на друштвеним мрежама.
Ако изузмемо релативно нова занимања као што су блогер или влогер, где особа за садржај који је презентовала другима потенцијално остварује новчану добит, можемо тврдити да је реч о врло моћним мотиваторима понашања.
Трагање за одговором почињемо у сиротиштима и годинама након Другог светског рата. Група научника покушава да открије зашто је смртност у неким сиротиштима велика и поред солидних услова и медицинске неге. Упоредили су услове у којима деца живе у различитим сиротиштима и открили да су деца која су добијала стимулацију, она које су неговатељице узимале у руке, додиривале и имале интеракцију са њима, била напреднија и имала добре шансе да преживе. Kод деце која нису имала довољно стимулације јављали су се различити проблеми психофизичке природе названи хоспитализам. Закључак: стимулација је неопходна за опстанак јединке.
Потреба за стимулацијом има исти значај као и потреба за храном. У раном детињству додир има највећу вредност. Са одрастањем и социјализацијом тактилна стимулација остаје и даље битна (сигурно познајете некога или познаник вашег познаника воли да се нпр. чешка), али се полако трансформише у нешто што називамо глад за препознавањем. Некада је то благи погледа, осмех, лепа реча а некада и прек поглед.
Све ово показује да је препознато наше постојање и присуство. И то нам је свима неопходно. Стимулацију која нам је свима тако неопходна у трансакционој анализи називамо и строуковима, од енглеске речи строке која преведена на наш језик значи миловање. То, међутим, није једино њено значење, већ се између осталог, односи и на ударац. У недостатку адекватне речи у нашем језику преузели смо овај термин из енглеског језика.
Вратимо се у модерно доба. Уколико комуницирате путем неке од апликација као што је Месенџер или Вибер позната вам је ситуација сеен-а. Послали сте поруку коју је особа са којом покушавате да успоставите комуникацију примила, али сте остали без одговора.
Ако вам се ово догодило сигурно вам је познат и осећај тескобе који варира у зависности од тога ко је особа чији одговор је изостао. Не треба пуно размишљања па да се присетимо да је ово знање постојало много раније и да је нажалост злоупотребљено. Једна од најокрутнијих казни је притвор у самици, док су репресивни системи изоловали своје опоненте и њихове породице како би им што више наудили.
Почетком текуће године преминуо је Kлод Стајнер, психотерапеут и научник који је дао огроман допринос учењу о строуковима. Сматрао је да се у поступку социјализације, која је у суштини репресивна, код људи „инсталира“ идеја да су строукови ограничени ресурс. На тај начин строук добија вредност монете.
Само ако се понашамо на одређени начин добијамо за живот битан ресурс. Овако, усвајамо социјално пожељно понашање, али и заблуду да је строук ограничен ресурс те да је неопходно понашати се на одређени начин како би добили оно што нам је неопходно. Стајнер је оригинално и забавно описао овај поступак у својој причи Тхе Wарм Фуззy Тале.
Kазали смо да реч строук преведена на наш језик значи и ударац. Уколико не добијамо довољно позитивних строукова, прихватамо и негативно препознавање нашег постојања. Потврду овоме налазимо у психотерапијској пракси у виду неуспелих покушаја родитеља да елиминишу нежељено понашање различитим видовима казни укључујући физичку.
Строукирано понашање има тенденцију да се утврди и појача. Добар наставник ово зна и он ће већу пажњу поклонити ономе што је добро у понашања ученика, него ономе што не ваља.
Бесомучна размена увреда током интернет дискусија о неком „вечитом питању“ било оно политичко, идеолошко или спортско зна да изненади жестином и непримереношћу, представља сигурну дозу строукова. Сигуран извор строукова је свима потребан, па тако са великом прецизношћу можемо претпоставити које су то вести на којима ће се одвијати сценарио виртуелног Фигхт цлуб-а. Свакако постоје индивидуалне разлике и искуство нам говори да не прија свима иста количина пажње, била она позитивна или негативна.
Строукови се депонују у базу строукова и за њима ћемо посегнути кад год нам буду требали. Можемо их давати себи, али ће то тешко заменити строукове који нам требају од стране блиских и за нас значајних особа. Једна од заблуда је и да строук који тражимо мање вреди од оног који смо спонтано добили од неког.
Самостроукирање је такође социјално непожељно. Блага неопрезност у самопохваљивању себе је довољна за прекор и етикетирање те особе као хвалисавца. Ако разумемо егзистенцијалну важност строукова и предрасуде које се намећу детету – да строукова нема довољно и да не треба да их тражи већ да ће му бити дати када их заслужи – можемо концепт о коме говоримо довести у везу са конзерватизмом, догматизмом, ауторираношћу и сличним феноменима.
Ипак, то није наша тема сада. Довољно је да овде увидимо да друштвене мреже могу бити сигуран и прилично безбедан простор у коме строук може да се тражи на дискретан начин. Тако ће, на пример, лајк неке нама битне особе на садржај који смо поделили постати врло вредан строук, а да притом нисмо морали претерано да се изложимо, и ризикујемо осуду да би га добили.
Освешћивање који су то строукови који нам пријају може дати неке од одговара на питања са којима сте дошли. Можда откријете неки строук који вам је у детињству пуно значио, а у међувремену сте га заборавили. Некада откријемо строукове за којим највише жудимо, а можда их никада нисмо тражили нити добили.
Примера ради, особа која је лепа кроз читав живот добија строук на свој изгледа, а оно за чиме жуди јесте препознавање ње као паметне особе. У односу са ближњима можемо се запитати који су то строукови који се очекују од нас? Зашто улазимо у сукобе из којих сви излазимо као губитници и који је то „тајни“ строук?
Надметање за строукове ће и надаље производити понашања са почетка нашег текста. Стајнер нас је учио да развијамо „мудру уметност“ која се огледа у томе да будемо радикално искрени остајући при томе безбедни и пажљиви према другима.
Интимност уз свесност и спонтаност представља способност која је манифестација аутономије. Подразумева отворено дељење осећања и жеља између вас и друге особе. Развијањем капацитета за интимност кроз рад на себи развијамо и сигурно место у коме ћемо размењивати строукове са другима.
Стеван Ставрић
kultivisise.rs
