Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Kосмос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
Линију танку и малу —
Границу Вјечности и Друма.
И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Kоракнух по Небу
У мени запјева Друм.
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове —
Високо горе
На лицу Вјечности
Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера
И гдје тихује Бол.
Широким, дјетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе —
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гдје тихује Бол!
Лабуд Н. Лончар
