Ослањајући се  нешто слободније на један Гетеов стих често се цитира:

Највећа срећа деце ове земље
Јесте само личност.

Тиме се исказује мишљење да крајњи циљ и најјача жеља лежи у развитку оне целовитости човековог бића коју означавамо као личност.

(…) Ко жели да васпитава треба и сам да је васпитан. Данас још увек практиковано учење напамет и механичка примена метода уопште није васпитања, нити за дете, ни за самог васпитача. Непрестано се говори о томе да дете мора бити одгајано у личност. Ја се, наравно, дивим овом високом васпитном идеалу. Ако ко одгаја те будуће личности? То су на првом и најважнијем месту обични, некомпетентни родитељи, који су често и сами целог живота полу и сасвим деца. Ко ће најзад очекивати од свих тих обичних родитеља да буду „личности“, и ко је икада мислио на то да смисли методе којима би се „личност“ могла усадити родитељима? Због тога се, природно, више очекује од педагога, од образованог стручњака, који је честито упућен у психологију – наиме у гледишта ових или оних, често дијамтрално супротних мишљења о томе какве су вероватно особине детета и како их треба третирати. За младе људе који су педагогику одабрали за свој животни позив претпоставља се да су и сами васпитани. Нико вероватно неће тврдити да су истовремено сви листом и личности. Они су све у свему имали исто дефектно васпитање као и деца коју треба да васпитавају, и по правилу су исто толико мало личности као и ова деца.

(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.

Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.

У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само крзо живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.

Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке.

За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешнијег прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет. Опасан задатак одиста, опасан у свом опсегу који није ни приближно наслутио чак ни Шилер који се први усудио да пророчки задре у ову проблематику. Он је исто толико опасан као смели и безобзирни подухват природе да женама препушта рађање деце. Да ли би било злочиначко прометејско или пак луциферовско слављење на коцку када би се неки натчовек дрзнуо да у својој реторти створи хомункулуса који би се разрастао до хебрејског Голема? А ипак не би учинио ништа више од онога што природа свакодневно чини. Нема ниједне људске грозоте и ненормалности која није била у крилу вољене мајке. Као што и сунце сија изнад праведних и неправедних и као што се носећа и мајка дојиља са истом љубављу старају о деци божјој и деци сотоне не водећи рачуна о могућним последицама, тако смо и ми делови ове чудне природе, који, као и она, у себи носимо несагледиво.

Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.

Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа дурго до путоказ а никад циљ.

Нико, наиме, не развија своју личност зато што му је неко рекао да би било корисно или паметно да то чини. Природа никад није уливала страхопоштовање помоћу добро смишљених савета. Само каузално делотворна присила покреће природу, такође и човекову. Ништа се не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна, да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и развитак личности не покорава ниједној жељи, ниједном наређењу и ниједном погледу, већ само невољи, њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или спољашње судбине. Сваки другачији развитак био би индивидуализам. Због тога приговор о индивидуализму значи простачку погрду, ако се он претпоставља природном развитку личности.

Као нигде другде овде важе речи: „Много званих, мало одабраних“, пошто је развитак личности из њених клициних зачетака до потпуне свесности милостиња а истовремено и проклетство – њена прва последица је свесно и неминовно издвајање јединке од неразличиности и несвесности стада. То је усамљивање, и за то нема утешније речи. Од тога не ослобађа никакво, па ма колико успешно прилагођавање или ма како глатко уклапање у постојећи поредак, никаква породице, никакво друштво и никакве позиције. Развитак личности је таква срећа да се мора скупо платити. Али онај ко највише говори о развитку личности најмање мисли о последицама од којих се ужасавају већ и мањи умови.

 

 

К.Г. Јунд, АРХЕТИПОВИ И КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО (Постајање личности, одломак), Просвета, Београд, 2006

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

srodstvopoizboru.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име