Нека мисле да у мени – жени,
немејски лав спава!
Нек не знају,
да га пре сваког копља,
својом шаком давим
и одерем канџама својим.
Нека мисле
да сам настала парењем Титана!
Нек не знају да сам Киклоп
без једног ока рођена,
јер и да имам друго
пред лицима са маскама
не бих га отварала.
Не спашава ме
што умем бити неизлечиво глува,
или као Ван Гог без једног ува,
што често
на Пикасову изломљену слику личим
без носа и ока;
јер, некад не желим да чујем,
некад не желим да дишем,
некад не желим да видим.
Цела сам судбини позирала
бистрином окупана,
она ме увек сликала
са акварелом у очима,
комадиће душе
у неразумљив мозаик склапала,
испод костију лобање стављала потпис
анонимног наивног сликара;
и би јој мало, па ме остави
да ходам разумом осуђена.
Творче, ја сам епохално дело несклада,
и један од твојих последњих ратника!
На мртвој стражи бедема мог тела
стражари савест, невино бела.
Ужарена, као молитва новонасталог верника,
реч моја прогања осветника и кривоклетника.
На литици; где је иста раздаљина
од висина до понора, стојим непомична:
ломи снага
крхким телом завијена.
Не заваравајте се да ме нема,
дише и жива је у мени стена,
и мој камени
бели пас чувар лаје на вратима,
док караван креће
носећи свилу моје душе
и кожу немејску на пут далек да од ње
одећу скроји – човек.
