Кад утихну трубе са далеког севера,
кад нас мимоиђе ова језа,
остаћемо удаљени километрима
са маскама на лицу,
ми, вечити супарници
без иједног испаљеног метка.
Неки људи носе пораз на лицу,
уместо осмеха, и свака бора невидљива постаје жиг и опомена.
И када прође све, кад дођу други неки на место наше,
ти неки што су сад деца,
или нерођени судбином предодређени да владају,
са очима боје сивог мермера,
са лицем хладног челика.
Знајте да смо тада поражени, далека будућност неће чекати,
неће се смејати са нама наша је само садашњост и ништа више.
И када прође све,
ако одмакнемо даље од крвожедног сељанина
и правда зажубори срцем гргољиво и смело
а љубав осване у зеницама
тада ће се човек звати човеком.
Деца ће наследити земљу предака,
И мисли и дела, крв и кости,
Човек треба да опрости
И себи и другима, да би се човеком звао.
Порука живота није за све иста…
Никада и није била, никада.
