Hrišćansko disciplinovanje duše koje rezultira i disciplinom tela u najširem smislu, sve do kontrolisanja govora, mimike, pokreta, negovana je crta srednjovekovne aristokratije. U Poslanici, na primer, carigradskog patrijarha Fotija, upućenoj 865. godine bugarskom knezu Mihailu, a čiji je prevod po pretpostavci Đ. Trifunovića „kod Srba rano bio poznat”, među 114 pouka o upravljanju idealnog hrišćanskog vladara, stoji i da ovaj treba „Da bude umeren u izrazu lica, u odevanju i u svim spoljašnjim stvarima i u kretanju; Da ne govori brzo; Da se ne kida od smeha” itd. Iz takvog verskog raspoloženja su i proistekle poslovice Bog daje da se grešnik kaje, Kakva ispovest, onaki i oprost, Ko se nizi, Bog ga visi i sl.
Svest o grehu i strah od počinjenog greha predstavlja konstantu duhovnog sklopa srednjovekovnog srpskog čoveka, a primarni pokretač ljudske grehovnosti jeste đavo kao „metafora one tamne, opake strane sveta”. Neretko se, međutim, potenciranjem vražije napasti nastoji izbeći direktna osuda čoveka, posebno vladara ili roditelja. „I nahuška Vukašina ratoborca đavo, koji od iskoni mrzi dobro, te on nahuška svoje sluge na ubistvo” – kaže Pajsije Janjevac u Žitiju cara Uroša. Opisujući vlastitu nesreću kao posledicu đavolove mržnje nastanjene u „zlomislenim ljudima” koji će izvršiti uticaj na kralja Milutina, Stefan Dečanski na sličan način skida odgovornost sa roditelja koji ga lišava „svetlosti očiju”. U osnovi ovakvog postupka stoji, između ostalog, i podrazumevano pravoslavno stanovište da „Ako se nešto mora spasavati na ovom svetu, onda to nije čovek – ‘grešnik’ u prvom redu, već Svetost Božija, tj. Svetost Boga u čoveku koja izvodi čoveka iz kruga samo ljudskog”.
Dugi period osmanske vladavine dovodi, između ostalog, i do nesumnjive modifikacije konceptualnog polja greha. Greh protiv Boga i Crkve je ono polje gde se strukturna pomeranja najpre uočavaju. Prvenstvena posledica ove vrste greha jeste vraćanje paganskom nasleđu sa najtransparentnije ispoljavanim sujeverjem – obrednom i magijskom praksom koja se besprizorno naslanja na hrišćansko sveto. Amajlije, hodžini zapisi, talismani, bajalice, uroci, zle oči, veštice, karakondžule itd. samo su neke od lingvokulturema koje asociraju na pomenuto viđenje sveta. Kao takvo, ono po pravilu veru svodi na interesni aspekt: Bez nevolje nema bogomolje, Crkvena se para ne gubi, ili: „Ova kuća bogata, / Ima dosta ovaca, / Ima dosta dukata”. Istoj vrsti greha pripada reaktiviranje sudbinskog fatalizma. Suđenice, suđaje, babice, udes, kob, k’smet, k’smetlija i sl. jezička su potvrda raširenog verovanja u sudbinu. Na Kosovu i Metohiji u periodu osmanske vlasti postojalo je, a u dobroj meri postoji i danas, masovno uverenje da se ljudi rađaju u dobar ili u zao čas te da žive isključivo onako kako im je pisano. Narodno stvaralaštvo kosmetske slovenske populacije svih veroispovesti u tom smislu je kulturološki posebno informativno: „Majčice mila, premila, mori, / take mi, majko, bilo pišano, / turska maneta da bidem, / na belogo konja da jaam, / pod vezen duak, mori da bidem, / kitene svatoi, mori da gledam, / čifte tupani, mori, da slušam” (Hasani 1987: 147). V. Jerotić primećuje: „U Kuranu sudbina se pripisuje Alahovoj volji, a ne bezličnom usudu (…) Za većinu muslimana mnogi ili svi događaji, zaključno sa časom smrti, određeni su od Boga, ali na način koji bi potpuno onemogućio ljudsku slobodu”. „Mišljenja sam – navodi dalje autor – da su viševekovni islamski uticaj na Balkanu, kao i jaka ateizacija srpskog stanovništva posle Drugog svetskog rata pogodovali regrediranju, u nemanjićkoj državi jednom stečenog hrišćanstva, na ranije, samo na izgled prevaziđene paganske slojeve u svim narodima sveta”.
Pagansku stihiju i nedoslednost u poimanju greha prema bližnjem ilustruju primeri sa Kosmeta gde nasuprot paremiološkim iskazima kao Ljubi zloga k’o svetoga nalazimo obredne pesme poput: „Bože pomozi! / Na zlotvora boleščina! / Na dušmana groznica! / Na mene zdravlje i veselje”. Narodno stvaralaštvo Kosova i Metohije, pored blagosiljanja, obiluje i osudom te kletvom bližnjeg, pored radosnog poleta i očajanjem, pored asketske skromnosti i željom za dukatima, srebrom i zlatom iz koje se, konačno, rađa greh i prema samom sebi.
Lingvokulturema Ko se ne osveti, taj se ne posveti, bez obzira na istorijski kontekst i njen zavetni eho, nesumnjivo ilustruje otklon od Savinog strogog učenja i ujedno nagoveštava dotad zapretane već pomenute paganske karakteristike Srba. Vreme od dva nemanjićka veka obilatog duhovnog zanosa pokazalo se nedovoljnim i za puno sazrevanje koje bi onemogućilo pomenuta naknadna skretanja. „Još samo jedno stoleće, i sve ono duhovno vrenje županskih, nemanjićkih i lazarevskih mahova, našlo bi načina da se fizički ispolji i sačuva u obliku trajnom i životnom”.
„Ukoliko period od primanja hrišćanstva do propasti srednjovekovne srpske države karakteriše potiskivanje paganskog nasleđa, onda se u promenjenim uslovima u vreme turskog ropstva, a naročito posle Velike seobe Srba 1690. godine, može govoriti o bitno promenjenim društveno-istorijskim uslovima u kojima dolaze do izražaja obnovljeni oblici magijsko-religijske prakse”. Oni se najvidljivije manifestuju u deapstrahovanju, odnosno konkretizaciji funkcije hrišćanskih svetaca od kojih se prevashodno očekuje da umnože stada, pčelinjake, dukate, daruju kišu, odbiju zmije i nepogodu svake vrste. Ritualne te magijsko-verbalne radnje koje prate obeležavanje hrišćanskih praznika upravo otkrivaju tu, interesom motivisanu „potvrdu vere” kao jednu „od bitnih odlika paganskog odnosa prema svetu”.
Sledom pomenutog procesa i pomerenog pogleda na svet, u srpskim narodnim pripovestima kako Hristos, tako i Sv. Petar, Sv. Nikola i drugi sveci dobijaju paganske atribute; oni silaze među domaćine, pastire, podučavaju narod i neposredno dele pravdu, a sam Gospod smeje se rodu koji je stvorio. Gubitak duhovnog orijentira upotpunjuje podatak da se navedeni atributi gdekad pripisuju i caru Muratu čime se ovaj dovodi u istu ravan sa srpskim i ostalim hrišćanskim svecima. Tako je u jednom delu Kosova i Metohije ostalo verovanje da je, našavši se na terenu bez vode, predvodnik osmanske vojske u bici na Kosovu zamahnuo sabljom po kamenu iz kojeg je potekla voda. Tad je, prema iskazu žitelja jednog sela u Drenici, car blagosiljao Goleš rečima; „Vodu i travu da imaš, trnje i drvo da nemaš”. Sve ovo ukazuje na, u dobroj meri, već razoreni u srednjem veku poletno stvarani kulturni obrazac. Otklon od temeljnih hrišćanskih načela još najbolje se prepoznaje u, istina ne čestim, ali ipak prisutnim poslovicama poput: Sila silu rađa: ko meni zlo ja njemu još gore, Ko zlima oprašta, dobrima škodi, Ko kriva žali, pravima greši, Ko pomiluje zlotvora, sveti se nevinom.

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime