Хришћанско дисциплиновање душе које резултира и дисциплином тела у најширем смислу, све до контролисања говора, мимике, покрета, негована је црта средњовековне аристократије. У Посланици, на пример, цариградског патријарха Фотија, упућеној 865. године бугарском кнезу Михаилу, а чији је превод по претпоставци Ђ. Трифуновића „код Срба рано био познат”, међу 114 поука о управљању идеалног хришћанског владара, стоји и да овај треба „Да буде умерен у изразу лица, у одевању и у свим спољашњим стварима и у кретању; Да не говори брзо; Да се не кида од смеха” итд. Из таквог верског расположења су и проистекле пословице Бог даје да се грешник каје, Каква исповест, онаки и опрост, Ко се низи, Бог га виси и сл.
Свест о греху и страх од почињеног греха представља константу духовног склопа средњовековног српског човека, а примарни покретач људске греховности јесте ђаво као „метафора оне тамне, опаке стране света”. Неретко се, међутим, потенцирањем вражије напасти настоји избећи директна осуда човека, посебно владара или родитеља. „И нахушка Вукашина ратоборца ђаво, који од искони мрзи добро, те он нахушка своје слуге на убиствo” – каже Пајсије Јањевац у Житију цара Уроша. Описујући властиту несрећу као последицу ђаволове мржње настањене у „зломисленим људима” који ће извршити утицај на краља Милутина, Стефан Дечански на сличан начин скида одговорност са родитеља који га лишава „светлости очију”. У основи оваквог поступка стоји, између осталог, и подразумевано православно становиште да „Ако се нешто мора спасавати на овом свету, онда то није човек – ‘грешник’ у првом реду, већ Светост Божија, тј. Светост Бога у човеку која изводи човека из круга само људског”.
Дуги период османске владавине доводи, између осталог, и до несумњиве модификације концептуалног поља греха. Грех против Бога и Цркве је оно поље где се структурна померања најпре уочавају. Првенствена последица ове врсте греха јесте враћање паганском наслеђу са најтранспарентније испољаваним сујеверјем – обредном и магијском праксом која се беспризорно наслања на хришћанско свето. Амајлије, хоџини записи, талисмани, бајалице, уроци, зле очи, вештице, караконџуле итд. само су неке од лингвокултурема које асоцирају на поменуто виђење света. Као такво, оно по правилу веру своди на интересни аспект: Без невоље нема богомоље, Црквена се пара не губи, или: „Ова кућа богата, / Има доста оваца, / Има доста дуката”. Истој врсти греха припада реактивирање судбинског фатализма. Суђенице, суђаје, бабице, удес, коб, к’смет, к’сметлија и сл. језичка су потврда раширеног веровања у судбину. На Косову и Метохији у периоду османске власти постојало је, а у доброј мери постоји и данас, масовно уверење да се људи рађају у добар или у зао час те да живе искључиво онако како им је писано. Народно стваралаштво косметске словенске популације свих вероисповести у том смислу је културолошки посебно информативно: „Мајчице мила, премила, мори, / таке ми, мајко, било пишано, / турска манета да бидем, / на белого коња да јаам, / под везен дуак, мори да бидем, / китене сватои, мори да гледам, / чифте тупани, мори, да слушам” (Хасани 1987: 147). В. Јеротић примећује: „У Курану судбина се приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду (…) За већину муслимана многи или сви догађаји, закључно са часом смрти, одређени су од Бога, али на начин који би потпуно онемогућио људску слободу”. „Мишљења сам – наводи даље аутор – да су вишевековни исламски утицај на Балкану, као и јака атеизација српског становништва после Другог светског рата погодовали регредирању, у немањићкој држави једном стеченог хришћанства, на раније, само на изглед превазиђене паганске слојеве у свим народима света”.
Паганску стихију и недоследност у поимању греха према ближњем илуструју примери са Космета где насупрот паремиолошким исказима као Љуби злога к’о светога налазимо обредне песме попут: „Боже помози! / На злотвора болешчина! / На душмана грозница! / На мене здравље и весеље”. Народно стваралаштво Косова и Метохије, поред благосиљања, обилује и осудом те клетвом ближњег, поред радосног полета и очајањем, поред аскетске скромности и жељом за дукатима, сребром и златом из које се, коначно, рађа грех и према самом себи.
Лингвокултурема Ко се не освети, тај се не посвети, без обзира на историјски контекст и њен заветни ехо, несумњиво илуструје отклон од Савиног строгог учења и уједно наговештава дотад запретане већ поменуте паганске карактеристике Срба. Време од два немањићка века обилатог духовног заноса показало се недовољним и за пуно сазревање које би онемогућило поменута накнадна скретања. „Још само једно столеће, и све оно духовно врење жупанских, немањићких и лазаревских махова, нашло би начина да се физички испољи и сачува у облику трајном и животном”.
„Уколико период од примања хришћанства до пропасти средњовековне српске државе карактерише потискивање паганског наслеђа, онда се у промењеним условима у време турског ропства, а нарочито после Велике сеобе Срба 1690. године, може говорити о битно промењеним друштвено-историјским условима у којима долазе до изражаја обновљени облици магијско-религијске праксе”. Они се највидљивије манифестују у деапстраховању, односно конкретизацији функције хришћанских светаца од којих се превасходно очекује да умноже стада, пчелињаке, дукате, дарују кишу, одбију змије и непогоду сваке врсте. Ритуалне те магијско-вербалне радње које прате обележавање хришћанских празника управо откривају ту, интересом мотивисану „потврду вере” као једну „од битних одлика паганског односа према свету”.
Следом поменутог процеса и помереног погледа на свет, у српским народним приповестима како Христос, тако и Св. Петар, Св. Никола и други свеци добијају паганске атрибуте; они силазе међу домаћине, пастире, подучавају народ и непосредно деле правду, а сам Господ смеје се роду који је створио. Губитак духовног оријентира употпуњује податак да се наведени атрибути гдекад приписују и цару Мурату чиме се овај доводи у исту раван са српским и осталим хришћанским свецима. Тако је у једном делу Косова и Метохије остало веровање да је, нашавши се на терену без воде, предводник османске војске у бици на Косову замахнуо сабљом по камену из којег је потекла вода. Тад је, према исказу житеља једног села у Дреници, цар благосиљао Голеш речима; „Воду и траву да имаш, трње и дрво да немаш”. Све ово указује на, у доброј мери, већ разорени у средњем веку полетно стварани културни образац. Отклон од темељних хришћанских начела још најбоље се препознаје у, истина не честим, али ипак присутним пословицама попут: Сила силу рађа: ко мени зло ја њему још горе, Ко злима опрашта, добрима шкоди, Ко крива жали, правима греши, Ко помилује злотвора, свети се невином.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име