II део
У време док је краљ Милан још увек имао утицаја у земљи, оформљена је нова влада на челу са др Владаном Ђорђевићем. Прво питање које је Ђорђевић поставио министрима било је проналажење достојне жене младоме краљу.
Краљ Милан је предложио да то буде немачка принцеза од Шамбург-Липеа, ћерка његовог великог пријатеља. У Београду се већ тада знало за љубав Александра и Драге. Драга Машин је често позивана на сваки важан пријем. Сви су тада хвалили њену тактичност, отменост, лепоту, памет и суздржаност. Краљ Милан је предао престо своме сину Александру и једно време остао у Србији.
Читаву Србију је узбунила вест коју је саопштио краљ Александар 8. јула 1900. да је испросио руку Драге Луњевице-Машин, унуке Николе Луњевице, борца у ратовима за ослобођење Србије.
На дан венчања, пред кућом Драге Машин појавили су се хиљаде грађана, који су носили њене слике и клицали јој. Поворка је кренула према Саборној цркви, где се требао обавити чин венчања.
Свештеници су од раног јутра износили иконе, кандила и свеће. Краљ Александар се појавио тог јутра на венчању у војној униформи, са еполетама и одликовањима, а Драга Машин у венчаници од беле чипке са брилијантском дијадемом на глави.
У цркви су чин венчања обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Почасну пратњу су чинили официри српске војске, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, са чином капетана. После обављеног венчања, по излазу из цркве, народ је узвикивао: „Живео Краљ! Живела Краљица Драга!“
Краљица се са Александром настанила у Старом Краљевском Двору, где је једну собу уредила по своме укусу и наручила мноштво ствари из Француске и Швајцарске. Имала је своју пратњу, спремачицу, кројачицу и дизајнерку и често је одлазила на свечане балове и пријеме.
Околности које су утицале на убиство краљевског пара
Женидбом са Драгом Машин, женом без „плаве крви“, краљ Александар долази у сукоб са оцем Миланом, тада врховним командантом војске, који се зарекао да му нога неће крочити у Србију док њоме владају „неразумник и она његова 10 година старија жена“.
Овај брак наишао је и на осуду опозиције, посебно Радикалне странке и читавог официрског кора.
У оваквим околностима краљица Драга пустила је вест о својој трудноћи. Читав стари свет је слао дарове и честитке, а руски цар Николај Романов и златну колевку, али и лекаре који ће утврдити да је трудноћа била лажна. Углед брачног пара у народу и војсци, након овога више није постојао. Касније ће наука ипак утврдити да краљица Драга није лажирала трудноћу, већ да је из превелике жеље да роди дете и обезбеди наследника круне, доживела феномен који се зове „умишљена трудноћа“ односно, краљица је имала све симптоме трудноће, а да заправо никада није била у другом стању.
Краљица тада предлаже Александру да се склони из јавности и ожени девојку која ће моћи да му роди наследника, али краљ је није слушао. Уместо тога наређује да се 4. коњички пук који је носио име његовог оца Милана, преименује у „Коњички пук краљице Драге.“
И управо ће тај пук бити родно место завере против краљевског пара. Завере која ће имати свој крвави крај. Двојица капетана Радомир Аранђеловић и Милан Петровић, заједно са двојицом поручника Антонијем Антићем и Драгутином Дулићем, били су први покретачи.
Све је почело када је Антић својим саборцима испричао како се, током службе у краљевој гарди, носио мишљу да убије краља док га је пратио до стана веренице. Како је рекао, тако би скратио сва незадовољства и понижења. То није учинио сматрајући да такав акт не би имао сврхе без подршке већег броја људи, а поготову официра. Друговима је потом показао и руске новине у којима је, на насловној страни, била постављена слика краљичиног млађег брата Никодија Луњевице с текстом који је сугерисао да ће он наследити престо.
Почетак завере
Групи се одмах прикључио и капетан чије ће име историја памтити – Драгутин Димитријевић Апис, командир у Пешадијској подофицирској школи која је давала дворску стражу. Први састанак завереника одржан је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића, а потом су се ствари придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић.
Краља су намеравали да убију 11. септембра на рођенданском балу краљице Драге код „Коларца“. Све ће почети заузимањем електричне централе „Коларца“ како би се, у датом часу, искључила светла у сали. Тада ће они са задатком да прате краља извршити атентат.
План је пропао јер је електрична централа била под јаким обезбеђењем.
Ни други покушај атентата током јесењих маневра није боље прошао, али је завереницима постало јасно да морају проширити круг завереника.
Убрзо су врбовани Ђорђе Генчић, бивши министар, затим генерал Јован Атанацковић, Јован Авакумовић, адвокат Алекса Новаковић и Никола Хаџи-Тома који је имао да о свему обавести кнеза Петра Карађорђевића који ће, након атентата, доћи из Женеве, где је живео, и сести на трон краљевине. Сви завереници положише писмену заклетву и наставише са ангажовањем нових присталица.
Према свему судећи, незадовољство у војсци било је велико, па је број саучесника брзо растао. Нарочито је био велики број припадника нишког гарнизона који су се чак понудили да сами изврше ликвидацију краља током годишњице прогласа Краљевине у Нишу 22. фебруара 1903. Овај предлог није усвојен јер су официри из Београда сматрали да је, због безбедности, атентат најбоље извршити у Двору.
За убиство краља био је потребан и неко изнутра. Неко из краљеве гарде. Завереници зато уредише да за коњичког потпоручника Петра Живковића испослују премештај у гарду, а заврбовали су и самог краљевог ађутанта потпуковника Наумовића, човека чији је деда убијен заједно са Карађорђем 1817. у селу Радовање.
Државни удар, протести, „Уједињење или смрт“
А онда краљ, 25. марта 1903. године, у само једном сату, изврши два државна удара. Првим је укинуо Устав из 1901. чиме су распуштени Сенат и Народна скупштина и постављени краљеви људи. Другим ударом, враћен је на снагу стари Устав из 1901. године, а потом 18. маја бивају спроведени избори које је краљ Александар добио.
Резултат ових потеза владара било је масовно прикључивање завереницима од стане официра из читаве земље.
Читав Београд је тресао хук да ће доћи до атентата. Чак су и ђаци у школама знали шта се спрема.
У том тренутку краљ шаље писмо министру војном у коме наводи имена завереника, али из непознатих разлога, ништа није предузето по том питању.
Напротив, „Црној руци“, како ће касније постати позната ова група завереника која се окупила под именом „Уједињење или смрт“, приступају пуковник Александар Машин, краљичин девер, бивши министар Живан Живановић, генерал Милован Павловић и командант Шестог пука потпуковник Петар Мишић.
Сви водећи чланови „Црне руке“, како их је назвала аустроугарска штампа, а у ствари чланови организације „Уједињење или смрт“, последњи пут састали су се 26. маја 1903. и направили план атентата. Речено је да ће у ноћи између 28. и 29. маја, у 2 сата иза поноћи група од 28 атентатора ући у Двор, а да ће их предводити Драгутин Димитријевић Апис. Претходно ће се сви окупити у Официрском дому испред ког ће се прикључити батаљону под командом Петра Мишића. Иза њих че кренути капетан Костић са својом четом и са задатком да уђе у двор заузимањем капије према Крунској улици.
Кобне ноћи војници су почели да се окупљају по кафанама на Теразијама. Ништа није изгледало неоуобичајено. Заправо, како ће се касније утврдити, једном келнеру кафане „Булевар“ био је „сумњив“ само поручник Милутин Лазаревић који, упркос топлој ноћи, није желео да скине свој капут правдајући се назебом. Заправо, Лазаревић је, уколико затреба, имао пуне џепове динамита који је скривао испод шињела.
Према плану, сви су полако пристизали у Официрски дом. Тачно у 01:45 капетан Драгутин Димитријевић командова покрет.
Поручник Антоније Антић је тада затражио од завереника да положе заклетву:
„Другови, пре него што кренемо да извршимо овај свети задатак, закунимо се да у случају неуспеха један другога никад издати нећемо, а успемо ли, да за себе нећемо тражити никакве награде!“.
„Заклињемо се“- одговорили су официри и кренули да изврше једну од најкрвавијих мисија, коју ће и војна и општа историја запамтити као највећу мрљу на биографијама српских официра, и српске војске коју је одувек красила част.
Био је то чин, недостојан српских војника.
Масакр у Двору, једне мајске ноћи
Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Рањен је био и Апис, који је видео како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завереници су сматрали да је завера пропала – Апис је лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било!
У верзији која је прихваћена у серији “Крај династије Обреновић”, скривену локацију на којој су се крили послењи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лазар Петровић који је заробљен чим су завереници ушли у двор.
Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замену за свој живот. Александар и Драга су се, према овој верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства).
Краљ је, наводно, пре него што је изашао, тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе.
Међутим, краљ и краљица можда се уопште нису крили ту! Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени.
Исте ноћи кад и краљевски пар убијена су и краљичина браћа – Никодије и Никола Луњевица, председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требало да буде убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. године.
Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама проболи тела. Градом су касније калале гласине да је краљ, иако тешко рањен, био жив и да је умро тек у мртвачници, али за ово нема доказа. Према анализи патолога, Александар Обреновић био је мртав већ после првог метка.
Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић, али је могуће да је он убијен и пре проналажења краља и краљице и да није имао никаквог удела у откривању локације. Тела Александра и Драге Обреновић бачена су са балкона Двора на бетон.
Неоспорно је да је Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије, знао за заверу, јер је београдски трговац Никола Хаџи Тома тим поводом послат у Швајцарску где се састао са Петром који је тамо живео као обичан грађанин.
Наводно, он није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на тај његов став, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Антонија Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени.
-Крај-
Јелена Недељковић
Извори :
Aleksandar i Draga: Kraljevska tragedija koja je potresla Beograd i Evropu | Bilo jednom u Beogradu
Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
Столић, Ана (2000). Краљица Драга. Београд: Удружење за српску повесницу.
Црна рука“ им пресудила, Влада Арсић, Пресс магазин, 19. октобар 2007.
