Да ли сте икада чули за доктора Јоханеса Аскеволда Јоханесена? Исланђанина. Једна улица у Рековцу, одмах поред дома здравља носи његово име јер је овај доктор много задужио овај крај, српски народ. Ово је прича о томе како је из најсеверније европске земље, са острва лаве, леда и снега, стигао баш у Србију.
Важно је напоменути да се прича о њему чекала још од 1999. године, када је објављен велики текст о сјајном доктору, којег су звали „српски Шиндлер“, и то у исландским медијима…
Јоханес је рођен 7. новембра 1886. на Исланду, од оца Норвежанина из Бергена, који је живео у Рејкјавику и бавио се трговином. Завршио је медицину у Копенхагену 1914. године и одмах са колегом одлази у Лондон. Тамо проналазе оглас у коме се траже лекари, који би са Црвеним крстом отишли у Србију, на испомоћ, током Великог рата. Стигли су у Србију и одмах се прикључили српској војсци. Колега је умро од тифуса, а др Јоханес се са војском повлачио преко Албаније до Грчке. После рата, једно време ради у Дебру, а највише у Рековцу.
После окупације 1941. године прикључује се партизанима, на које је прво наишао у Левчу, а већину времена проводи као лекар у тадашњим главним болницама овог покрета. После њиховог одласка враћа се свом позиву, све до приступања Југословенској војсци у отаџбини. Упркос херојском држању током рата, Јохан је био познат по својој скромности. Био је ожењен Српкињом, с којом је брак склопио 1948. године.
У исландским новинама из 1965. се појавио занимљив чланак о детаљу из његовог живота у Рековцу, током Другог светског рата. У тексту се говори о томе, како је у Рековцу живело доста ромске деце, а Немци су и ову популацију, коју су третирали као нижа бића или животиње, пребацивали у концентрационе логоре. Једног дана су Немци дошли до Рековца у намери да их покупе и одведу у логор, објавиле су Левачке новине.
Један од њих је отрчао доктору Јоханесену да га моли за помоћ, иако није знао како му овај може помоћи. Доктор је размишљао неколико тренутака и тада је зграбио своју докторску торбу и велико парче папира, пошавши према кући ових људи. Када су стигли, Немаца још увек није било.
Узео је папир и на њему великим словима написао „Жутица, не додируј!!!“ Тај папир је затим закуцао на улазна врата. Потом је једном детету дао ињекцију, од које је кожа постајала жућа и од које је температура расла, али није остављала озбиљније последице. Рекао је породици да се претварају како су забринути за болесно дете. Када је др Јоханесен отишао, Немци су стигли и опколили кућу, како нико не би могао да побегне. Када су приметили упозорење на улазним вратима, окренули су се и што су брже могли напустили Рековац.
Сарађивао је и са четницима, а потом им се и прикључио. Био је трупни лекар санитета Команде среза Левачког, 1944. године. После рата, због његове четничке прошлости, комунисти су га скрајнули и др Јоханес пада у заборав. Са породицом је скромно живео у селу Ратковић, између Рековца и Крагујевца. Иако су му касније понуђена висока политичка места и лагоднији живот, он је изабрао да живи скромно са својом породицом, не наплаћујући сиромашним породицама здравствене услуге.
Тихо, заборављен и од државног режима и од јавности, умро је 28. фебруара 1958. године. Његов гроб, углавном о задушницама, посећивали су сељаци, а када су отишле и те генерације, све је прекрио заборав.
Ипак, његов хуманизам није остао непознат у домовини Исланду, где је, додуше са закашњењем, објављена његова читуља. Тамошњи медији на две стране, 1965. године објавили су причу о др Јоханесу, прогласивши га српским Шиндлером. Најзад, тек данас, једна улица у Рековцу, поред Дома здравља, носи назив по њему.
hronograf
