КО ЈЕ БИО ПРВИ СРПСКИ ПИЛОТ И КАДА ЈЕ ЖИВЕО?

Како би историјску прошлост и почетак стварања српске авијације отргли од заборава и будућим генерацијама у наслеђе оставили сведочанство о подвизима и херојству наших авијатичара, али и одали признање граду који слови за колевку српске авијатике, војни аеродром у Нишу понео је име првог човека са ових простора који се винуо у висине – Михајла Петровића.

Иницијативу да управо овај аеродром добије име по пилоту који је своје јунаштво заувек уградио у темеље српске авијације, још пре шест година покренуло је Удружење пензионисаних подофицира Србије из Градског одбора Ниш. Њену важност препознали су у Министарству одбране и Војсци Србије, па се однедавно нишка војна ваздушна лука зове „Наредник – пилот Михајло Петровић”.

Командант аеродрома, мајор Милан Митровић не крије задовољство јер је шестогодишња „борба“ уродила плодом и истиче да је коначно исправљена историјска неправда према првом српском пилоту.

Реч је о човеку који је ембрион стварања српске авијације. Наредник, пилот Михајло Петровић је први Србин који се авионом винуо у небо, као браћа Рајт.

Као што су они били важни за Американце, тако је и Петровић важан за српски народ – говори Митровић.

Петровић је припадао првој групи од шест пилота са ових простора који су се 1912. године школовали у Француској. Рођени Крагујевчанин, завршио је Артиљеријску подофицирску школу.

Прва служба му је била управо у Нишу, затим у Крагујевцу, па у Београду. Способност за летење издвајала га је од осталих кандидата за пилоте.

То је приметио и његов инструктор летења Броден у бази Етамп, недалеко од Париза, који га је, открива нам мајор Митровић, убедио да после само 22 дана обуке полети самостално.

Лет двокрилцем „фарман“ пратио је велики број заљубљеника у авионе, скандирајући „Браво Сербо!“. О овом подвигу писао је и париски „Фигаро“, недуго затим и штампа у Србији, а Петровић је слављен као национални херој.

Поред тога што је понео титулу пионира српског ваздухопловства, Петровић је нажалост био и прва жртва светске ратне авијације.
Ко је био Михаило Петровић?

У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27. јуна 1884. године родио Михаило Петровић. Он био је први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свету).

А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у „цивилним“ школама, отишао у Крагујевац и постао питомац Војно-занатске школе, која је барем обезбеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. века, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петербург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију где проналази „утеху“ поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако војник по професији, у души је био уметник, сликао је и писао песме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена „људска крила“: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако…

Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.

Одлази у Француску, где је крајем маја 1912. године распоређен у пилотску школу Фармана која се налазила у граду Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће „бити ас, јер је миран и презире смрт“.

Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетео међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа „Фигаро“ из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о „неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта“, са фотографијом преко читаве стране.

Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о његовом таленту сведочи чињеница да је звање пилота добио месец дана пре осталих српских питомаца.

По повратку у Србију, баш у време када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцма укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летио на једном од набављених авиона (у Скопљу). У току јануара 1913. године одржавао је тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичара.

Приморски аероплански одред је био састављен од четири авиона и пет српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије.

Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. Послије поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетео у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1.000 метара и није преживио пад. Тако су се обистиниле Михаилове речи од неколико дана пре трагичне погибије, где је међу друговима изјавио: „Ја или ћу се прославити, или ћу погинути.“ Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне речице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе.

bastabalkana.com