Замислите да сте се, заједно са једном совом, затворили у собу без много намештаја и прозора, осветљену само треперавом светлошћу свеће. Пустите птицу и она почиње да лети по соби. Затим дунете у свећу и настане потпуни, најцрњи мрак. Мада у принципу види у мраку и сматрамо је ноћном животињом, сова ће се убрзо збунити и почеће да удара у зидове просторије.
Шта ако у собу уместо сове уведете слепог миша? У моменту када угасите свећу слепи миш ће без и најмање промене у понашању наставити да облеће собу, не додирујући зидове и плафон.
Ово је, још у 18. веку, закључио Лазаро Спаланцани (1729 –1799), католички свештеник, самоуки научник, физиолог и биолог. До својих бројних открића дошао је експериментишући са живим светом, често радећи ужасне ствари како би дошао до сазнања везаних за телесне функције, репродукцију и различите особине организама. У овом случају, само је слепог миша везао за зглоб и држећи други крај канапа у руци, осећао промене у правцу кретања животиње.
Спаланцани је схватио да постоји велика разлика у начину доживљаја околине између слепих мишева и других ноћних животиња. У то време, иначе, још се водила дебата да ли су то мишеви или птице, за шта их је много векова раније грешком прогласио римски научник и историчар Плиније.
Спаланцани је, како описује престижни часопис “New Scientist”, покушао и на друге начине да открије тајну њиховог сналажења у мраку: направио је минијатурну капуљачу за слепог миша, која би му прекрила очи и држала га у потпуном мраку, али слепи миш је некако и даље знао где је. Спаланцани се запитао да ли можда они виде чак и у ономе што нама (и совама) делује као потпуно црнило. Зато је мазао очи слепог миша лепљивим супстанцама како би их скроз затворио. Опет је животиња некако знала куда треба да лети. На крају је слепом мишу извадио очи – исти резултат.
То га је нагнало да тражи друго објашњење за ову необичну способност слепих мишева. Дописујући се са једним од колега, дошао је на идеју да запуши уши слепом мишу и види шта се дешава. Ставио му је у свако ухо по једну малену тубу и пустио да лети – све је било у реду. Онда је тубу запушио тако да не постоји начин да уђе ваздух и дошао, коначно, до открића – слепи миш информације о простору не добија захваљујући чулу вида, већ слуху. Он чује нешто што ми не чујемо, и то нешто му помаже да одређује свој положај у простору.
Крунски доказ је био можда најужаснији: изнад звона торња у Павији, у Ломбардији, где је на универзитету држао катедру из природних наука, витлао је мрежом и хватао слепе мишеве. У једном дану ухватио је 52 примерка и, још у свештеничкој одежди, на брзину им је свима извадио очи и пустио их да одлете. После четири дана се вратио и поново хватао слепе мишеве – од 48 које је уловио, три нису имала очи. Када је њима распорио стомаке, унутра је пронашао свеже поједене инсекте. Дакле, слепи мишеви без очију могли су да живе, лете, па чак и лове, све док имају очуван слух.
Ако вам је опис Спаланцанијевог истраживања био ужасан, најстрашније је следеће: то да слепи мишеви користе ехолокацију за сналажење у простору и кретање, заправо смо морали поново да откријемо тек у 20. веку јер се Спаланцани, када је једном схватио, није превише трудио да рашири своја сазнања.
“Господар слепих мишева” је иначе рођен на северу Италије, у провинцији Ређо Емилиа, образовао се у језуитској школи, а затим на кратко учио право на Универзитету у Болоњи, да би се окренуо филозофији природе и математици. Изучавао је и језике и постао већ са 25 година професор логике, грчког језика и метафизике. У својим тридесетим годинама је, сада као свештеник, отишао у Модену где је наставио да предаје и постао је угледан и познат предавач и научник широм Италије.
Бавио се метеорологијом, вулканологијом, проучавао је фосилне остатке живог света, микробе, животиње, и посебно њихово варење и начин размножавања – сматрали су га експертом за сперму, а бавио се вантелесном оплодњом коју је испробавао код жаба, као и инсеминацијом код паса. Облачио је жабе у мале, тесне панталоне како би сазнао да ли то може да спречи испуштање сперме. Варење је проучавао и на себи. Храну је везивао за канапчић, гутао би је, и онда повремено, вучући канап, вадио из желуца како би видео шта се с њом издешавало. Онда је опет враћао у стомак – тако је први открио да у утроби постоји и некаква киселина.
Уз бурну каријеру, велика путовања и мноштво открића, Спаланцани је доживео и да буде оптужен за крађу музејских експоната, али и да буде величан и слављен. Умро је у 70. години пошто је оболео од рака мокраћне бешике коју су после његове смрти Спаланцанијеве колеге проучавале, а затим изложиле у музеју у Павији, где се и данас налази.
У наше време многи би га вероватно прогласили “лудим научником” с обзиром на његов страствени рад и количину енергије и идеја, али пре свега сурове методе које је користио. У то време, међутим, звали су га Мањифико.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
