Етос Цркве није литургијски само зато што сједињује народ на заједничком делу евхаристијског одговора, на одговору благодарења за Божански позив и савез, већ и због тога што, у овом евхаристијском односу творевине и њеног Творца, сабира унутрашње начело света, његово значење и крај.
То је други начин на који се хришћанска етика разликује од било које друге философске, друштвене или политичке етике: она има космолошку димензију и не прави разлику између етоса човековог живота и живота и истине света.
Она претпоставља да је човек слављеник живота у његовом тоталитету, у универзалној једности егзистенције која превазилази сваку поделу или одељивање оностраног и овостраног, материјалног и духовног.
Циљ је сједињење «свега у свему» у јединствености божанског живота.
Сједињење «свега у свему» је изведено (саделано) Оваплоћењем Бога Речи, и налази своје делатно остварење у Евхаристији Цркве. Евхаристија Цркве је космичка Литургија: она сабира живот света и унутрашње начело света у „начелу“ човека, у људској речи која прославља Бога, речи која је чини телом човековог живота.
То је реч Христова о следовању вољи Очевој, „да“ пристанка Сина.
Евхаристија је пристанак човека да Христос прими његову природу, пристанак који уједињује начело, „реч“ свих створених природа у „да“ Христовог следовања Оцу.
Човек је прославитељ евхаристијског јединства света: васпостављења живота као заједнице, заједнице личности унутар људске природе, као заједнице учествовања у животу света. Евхаристија сабира јединство живота створених ствари у двиг, у порив који је евхаристијски и љубећи, окрећући се назад, према Богу.
Веза човековог етоса и живота и истине света, има нарочите последице на хришћанско сагледавање и искуство употребе света, производње и коришћења материјалних добара, технологије, економског и политичког деловања.
Није могуће учествовати у животу Цркве, а презирати материјалну стварност или према њој бити незаинтересован и сматрати да спасење човека није ни у каквом односу са употребом материјалног света.
Истинито покајање није једноставно интелектуални или емотивни догађај: то је егзистенцијална промена,, промена у нашем начину постојања.
Човеково постојање је органски повезано са животом света и његовом употребом.
У свом стремљењу, хришћанин се бори да одбаци аутономну иднивидуалност и да преобрази живот у однос љубави и заједнице.
Тако он сагледава природне „објекте“ материјалног света, потчињене потребама индивидуалног преживаљавања и самоопстанка као дела Божије љубави, начела личне посебности.
То означава њихов преображај, заједно са његовим животом, у стварност односа и заједнице.
Без тог преображаја материјалног света у догађај и почетну тачку односа, хришћанска етика више не гледа у правцу егзистенцијалне «промене» човека, у спасење живота од пропадљивости и смрти.
Она се преокреће у идеалистички систем који је, као и сви идеализми, неизбежно конвенционалан и суштински небитан за стварни живот и његове проблеме.
Радови економиста у нашем веку, попут R. W. Tawney-a и A. Fanfani-a, да поменемо само ова два значајна имена су показали како одређено схватање хришћанства које дели морал од бића и побожност од истине постојања и живота по неопходности води идеалистичком тумачењу вере и претвара материјалну стварност у аутономни апсолут. Такав приступ отвара пут поларизованом феномену историјског материјализма, поларизацији капитализма versus марксизма – том савременом облику греха и мучења човека.
У исто време, међутим, пут којим етос Цркве долази у однос са материјалном стварношћу и животом у целини, литургијска употреба света унутар евхаристијског начина постојања, никада не може бити кодофикован или организован у економски систем или политику идеологију.
Космичка димензија Црквеног етоса је откривена једино у контексту личне, егзистенцијалне промене у човеку, у динамичком надилажењу индивидуалне самодовољности – само када је смер човекове употребе света преображен постајући тако дело односа и заједнице.
Из тог разлога, такође, смер у коме хришћани живе ту употребу света не може бити одељен од средишњег језгра „новог“ живота представљеног у Евхаристији.
Не може бити одељен од слободе и љубави или постати аутономан у форми везујућих начела економског или политичког програма.
Свакако, етос Цркве ствара начин друштвеног суживота, начин коришћења света и следствено културу, општи смер живота који усмерен на проналажење одговарајућег израза на пољу политике или економије.
Али,, тај израз ће увек бити оваплоћен у личностима и поистовећен са личним догађајем слободе – никад са објективно наметнутим схематским решењима.
Етос Цркве је етос слободе од сваке релативности, ограничења и мерила која припадају овом веку.
То је етос слободе личности; њене јединствености, посебног учествовања у литургијској заједници личности, прослављање укупног живота света – у телу Христовом.
То је етос који открива истину и аутентичност живота.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 19.11.2022.
