Суштински, значај стоичке концепције времена, нарочито с обзиром на њену хришћанску апропријацију, односи се на чињеницу да су стоици о времену размишљали на начин који има директно онтолошке импликације (уп. Р. Tzamalikos, Origen and the Stoic View of Time, 537–538).
Такође, треба рећи и да стоици нису до краја разрадили своју замисао времена као дијастеме. Како сугерише Цамаликос, ово је за последицу имало то да, како антички писци, тако и савремени аутори, нису увиђали њен значај (уп. Исто, 538–539). Она је до нас дошла у виду неколико исказа који имају карактер сентенција. Тако, Зенон, Посејдоније и Хрисип време одређују као дијастему покрета, наиме, оно је мера и критеријум брзине и спорости (κινήσεως διάστημα, τοῦτο δὲ καὶ μέτρον καὶ κριτήριον τάχους τε καὶ βραδύδητος), а Аполодор као дијастему покрета света (κόσμου κινήσεως διάστημα, код Хрисипа τὸ παρακολουθοῦν διάστημα τῇ τοῦ κόσμου κινήσει; уп. Arii Didymi Epitomes 26, нав. према: Hermannus Diels, Doxographi Graeci, Berlin, 1879, 461). Супротстављајући се епикурејском концепту временских атома, стоици су се држали става да је време, будући континуум, бесконачно дељиво (Хрисип: ἐπεὶ γὰρ εἰς ἄπειρον ἡ τομὴ τῶν συνεχώντων ἐστί, κατὰ τὴν διαίρεσιν ταύτην καὶ πᾶς χρόνος εἰς ἄπειρον ἔχει τὴν τομήν). Из овога следи да сваки временски одсечак, макар о њему размишљали у инфинитезималним категоријама, увек има карактер интервала, никада тачке, тј. атома, па се зато о садашњости увек говори у ширем смислу, тј. ἐν πλάτει, κατὰ πλάτος (Хрисип, Посејдоније), а не стриктно, тј. κατʼ ἀπαρτισμόν. Дакле, не постоји проста садашњост; у њој је увек „део“ прошлости и будућности јер је она интервал око границе прошлости и будућности која има чисто математички карактер (Посејдоније: τὸν δὲ παρόντα, ὃς ἔκ τινος μέρους τοῦ παρεληθότος καὶ τοῦ μέλλοντος περὶ τὸν διορισμὸν αὐτῶν συνέστηκε;), интервал који је ограничен са доње (прошлост) и горње (будућност) стране оним што субзистира, али не постоји (ὑφεστάναι μέν, ὑπάρχειν δὲ οὐδαμῶς, исто, 462). Дакле, аристотеловско сада је за стоике прихватљиво само у сврху изградње математичког модела (уп. Samuel Sambursky, The Physical World of Late Antiquity, Princeton, NJ: Princeton University Press, 1987, 13). Оно што се из овога да закључити је то да је стоичко одређење времена као дијастеме суштински повезано са њиховим материјализмом. Распон или дијaстема није просто (епи)феномен који се, као код Аристотела, очитује временом које је мерење покрета с обзиром на пре и после; насупрот томе, распон, тј. дијастема, представља саму структуру времена које је само у том конкретном смислу реално (уп. P. Tzamalikos, Origen and the Stoic View of Time, 537; P. Tzamalikos, Origen: Cosmology and Ontology, 187; 191). Наиме, стоици су стварност поимали имајући у виду троструку поделу на бића (ὄντα), затим на оно одређено као нешто (τινα) и, коначно, ништа (οὔτινα). Само оно што припада првој групи, а то су тела, одређено је као постојеће, док је оно што припада другој групи, а то су бестелесне стварности простора (ὁ χῶρος), времена (ὁ χρόνος), изричаја (τὸ λεκτόν) и празнине (τὸ κενόν), субзистирајуће (ὑφιστάμενα), али не и постојеће. Трећој групи припадају „стварности“ у потпуности концептуалне природе (уп. Richard Sorabji, Time, Creation and the Continuum: Theories in Antiquity and the Early Middle Ages, Duckworth, 1983, 21–22, који даје адекватне референце у вези са овом проблематиком; уп. P. Tzamalikos, Оrigen: Cosmology and Ontology, 199; P. Tzamalikos, Origen and the Stoic View of Time, 539–540). Оно што из овога следи, ако узмемо у обзир претходну тврдњу да само садашњост постоји, је то да се о времену као постојећем може мислити само у вези са конкретним телом чијега је покрета оно распон, што нас враћа Хрисиповој τὸ παρακολουθοῦν διάστημα τῇ τοῦ κόσμου κινήσει. Такође, чини се да би се, полазећи од онога што каже Аполодор, могло рећи како садашњост постоји на различитим нивоима. Наиме, након става да је време дијастема покрета света, он додаје да је оно бесконачно, у смислу у којем се за сваки број каже да је бесконачан (дакле, у питању је нумеричка бесконачност, не бесконачност апсолута; могло би се рећи да је у питању својеврсна инверзија бесконачне дељивости континуума). Даље, „њему припадају оно прошло, садашње и будуће. А садашње је свако време, у смислу у којем се каже за годину да је садашња, с обзиром на шири опис [тј. ограничење], и каже се да постоји свако време, а да притом ниједан од његових делова не постоји“ (уп. …οὕτως δʼ ἐστίν ἄπειρος ὡς ὁ πᾶς ἀριθμὸς ἄπειρος λέγεται εἶναι͘‧ τὸ μὲν γάρ ἐστιν αὐτοῦ παρεληλυθὸς τὸ δὲ ἐνεστηκὸς τὸ δὲ μέλλον. ἐνεστάναι δὲ τὸν πάντα χρόνον ὡς τὸν ἐνιαυτὸν ἐνεστηκέναι λέγομεν, κατὰ μείζονα περιγραφήν, καὶ ὑπάρχειν ὁ πᾶς χρόνος λέγεται οὐδενὸς τῶν αὐτοῦ μερῶν ὑπάρχοντος ἀπαρτιζόντως, H. Diels, исто). Уопштено, чини се да је веома умесна напомена коју даје Самбурски у вези са стоичком концепцијом времена, a што се очитује у управо наведеном одељку; наиме, оно на сваком нивоу има структуру догађаја (S. Sambursky, The Physical World, 14) и само на том нивоу, нивоу интервала, онo постоји.
Истраживањем Оригенове концепције времена се на веома темељан и исцрпан начин у скорије време бавио Панајотис Цамаликос у већ поменутим студијама (Р. Tzamalikos, Origen and the Stoic View of Time; Origen: Cosmology and Ontology; такође и Оrigen: Philosophy of History and Eschatology). У наставку ћу дати кратки приказ резултата његових истраживања у вези са темом о којој је реч. Ориген концепт времена као дијастеме преузима непосредно из стоичких извора, консеквентно га разрађујући с обзиром на философско-теолошки контекст његове мисли. Он је у том смислу доследан; Ориген у вези са временом не користи појмове који би могли асоцирати на платонoвске или аристотеловске концепције. Концепт времена као дијастеме има круцијални значај за целокупан његов систем (уп. P. Tzamalikos, Origen and the Stoic View of Time, 535).
Ориген o временској дијастеми говори директно, као када каже τὸ χρονικὸν τοῦτο διάστημα или αὐτὸ δὲ τὸ χρονικὸν διάστημα (Коментар на Мт, 487, наведено према: P. Tzamalikos, Origen: Cosmology and Ontology¸ 207; с обзиром на речено у приказу стоичке концепције, могла би бити нарочита занимљива индиција коју Цамаликос даје у напомени 118, наиме, да се у овом тексту под дијастемом подразумева „тренутак“ другог Христовог доласка). Такође, као дијастеме су означени и конкретни временски интервали, попут часова, дана, али и века, у различитим значењима, што је нарочито важно за проблем темпоралности еона, о чему ће бити речи ниже (в. поглавље 2.3.2. Време и век код Св. Максима, стр. 116 и даље). Дијастемички концепт времена недвосмислено је присутан и када није вербализован у формалном смислу. Ориген се понекад користи појмовима који се могу разумети као директне метафоре дијастеме, какав је пут (ὁδός,πορεία). С тим у вези, нарочито је важно што он, коментаришући Јн 1, 1, о ἀρχή говори управо као о почетку пута, а не покрета или бројања, који, поново, извесно на трагу стоичке фокусираности на морал, јесте пут чињења добра, тј. практиковања врлине (уп. исто, 208–210). Даље, важно је напоменути да Ориген, на трагу Хрисиповог увида о времену као τὸ παρακολουθοῦν διάστημα τῇ τοῦ κόσμου κινήσει, дијастемички концепт времена додатно прецизира терминолошком иновацијом која се односи на концепт сапротезања, с обзиром на употребу глагола συμπαρεκτείνεσθαι.
Употреба овог глагола код Оригена увек указује на време; штавише, с обзиром на основно значење глагола (συμπαρεκ)τείνεσθαι, концепт дијастеме и времена као дијастеме је у њему подразумеван. Користећи глагол συμπαρεκτείνεσθαι, Ориген, са једне стране, жели да укаже на потпуну кореспонденцију између времена као дијастеме и покрета света; према Цамаликосу, чини се да он жели да избегне претерано просторну асоцијацију овог концепта (уп. Исто, 217). Но, рекао бих да се његова намера пре може разумети као одбијање да се о дијастеми мисли у категоријама апсолутног простора, те да је то узрок инсистирања на сапротезању. Kонцепт дијастеме напросто има просторно значење и држим да се оно не може релативизовати, поготово, како ћемо видети, с обзиром на интерпретацију код каснијих писаца. Такође, са друге стране, глагол παρακολουθεῖν који су, видели смо, стоички писци употребљавали како би појаснили концепт дијастеме, значи следовати за, што би могло да подразумева да време настаје након покрета, односно да последује простору (уп. исто, 215–216). Иако држим како ово и даље не значи да су Хрисип и други стоици време разумевали на овај начин, Цамаликос с правом уочава како је Оригеново кориговање стоичког концепта за последицу имало утемељење аутентично хришћанске теорије времена са циљем да се нагласи потпуна подударност почетка времена и бића творевине, чиме се излази у сусрет изазову који су пред хришћане истицали њихови пагански опоненти у виду аристотеловског аргумента „зашто не раније?“ (уп. Аристотел, Физика, 252а14–16). Наиме, ако свет није створен у времену, већ је стварање света почетак времена, аргумент „зашто не раније?“ отпада, будући да не постоји никакво раније, пошто се раније може мислити само с обзиром на време. Насупрот тврдњама да овакво решење овог проблема у хришћанску мисао уводи Августин (R. Sorabji, Time, Creation, Continuum, 243), те Калахановој недоказивој претпоставци да је на Августина утицај извршио Св. Василије Велики (John Callahan, „Basil of Caesarea: A New Source of St. Augustineʼs Theory of Time“, Harward Studies in Classical Philology 63 [1958], 437–454), Цамаликос снажно аргументује у прилог става да је ова концепција изворно Оригенова, те да се Августинов став, као и Василијев, може разумети искључиво као последица директно Оригеновог утицаја (уп. P. Tzamalikos, Origen: Cosmology and Ontology, 225–233).
Такође, Оригеново прецизирање концепта дијастеме за последицу је имало то да се он на концептуалном плану на суштински начин асоцира са у семантичком и етимолошком смислу сродним појмом дијастазе који има унеколико асптрактније значење. И у овоме се очитује философско-теолошка консеквентност Оригенове мисли. Наиме, „…појмови διάστημα (екстензија) и διάστασις (димензија) имају исти корен; такође, њихова значења су изнутра повезана: διάστασις је идеални оквир (ideational) διάστημα, оно дуж чега се живот помера… Важно је да Ориген указује на божански живот користећи појам ἀδιάστατος. Овај живот је живот у највишем смислу, стање које се назива свагдаживљењем (ἀειζωΐαζ, Изложење Прича 2, PG 17.168A; уп. исто, 196ВС). Исти појам се користи и с обзиром на још један аспект, како би се указало на божански живот као циљ све творевине. Овај циљ је описан као миран и адијастатичан живот (ἀταράχου καὶ ἀδιαστάτου ζωῆς, Исто)“, P. Tzamalikos, Origen: Cosmology and Ontology, 219. Важно је напоменути да ће се појмовима διάστασις и ἀδιάστατος у својим разматрањима проблематике односа времена и вечности користити Оригенов млађи савременик Плотин (уп. Енеаде 3.7–13; αἰών као ἀδιάστατον, οὐ χρονικόν, 1.5.7; уп. P. Tzamalikos, Origen: Cosmology and Ontology, 219–222), те да ће ови појмови, као и појам дијастеме, бити веома значајни за позне новоплатоничаре…
Аспекти проблема времена код
Св. Максима Исповедника
Вукашин Милићевић
