(Фото: Политикина документација)

Свакојаке госте је под своје сводове примала једна од престижних београдских кафана „Коларац”, али оно по чему се издвајала од осталих јесу њени стални, „вечити” гости које су још звали и „штамтиши”.

Кафана је задужбина Илије Милосављевића Коларца, великог добротвора, који је српском народу оставио многе грађевине и друго богатство. О Коларцу је занимљиву књигу сачинио београдски публициста Миломир Краговић („Књига на дукатима”, издавач „Књига комерц”), посветивши једно поглавље и познатој кафани.

Отварање кафане представљало је освежење за тадашњи Београд, јер су се варошани, до тада гости Германове баште, готово за тили час преселили код „Коларца”.

Прва кафана налазила се у Македонској улици

 

– Од самог отварања важила је за врло солидну – напомиње, за „Магазин”, аутор књиге.
– Брзо се прочула у престоници, тако да су читаве породице с децом у њу долазиле, нарочито недељом, после шетње Калемегданом или кад би се завршила служба у цркви. Старији су пили пиво и слушали музику, док би се деца сладила кабезом и клакером. У прво време кафана и башта биле су мање и састојале су се од неколико соба и једног мало пространијег одељења.

Газдовао и Вајферт

Зими у собама, а лети у башти, готово половина столова била је резервисана за сталне, „вечите” госте. Једно време ту је газдовао Никола Прапорчетовић, који је уважавао и ценио сталне госте и на столу, у пиксли, кочоперио се омањи картон на коме је писало „господско место”.

– У другој сали такође је постојао сто „вечитих”, резервисан за занатлије – појашњава Краговић. – Њихов предводник био је лимар Јован Сремац, брат Стевана Сремца. Важио је за честитог човека, доброг друга и госта издашне руке.

– Кажу да је био и велики гурман?

– Јесте. Необично је био вешт да спреми мезе и салату. Зачас би се то нашло на његовом столу, а како се није оскудевало у „кибицерима с виљушком”, оно што се затекло на столу брзо би нестало, јер су се прикључивали и гости који по професији нису били занатлије.

И „Коларац” је имао у сваком тренутку поштоване госте. Предњачио је добро познати професор Коста Вујић који је знао да руча на два-три места. Говорио је да је код „Коларца” одлична супа и говедина, и зато је одатле почињао ручак. Затим би се преселио у „Касину” на Теразијама где је тражио да га послуже ајмокцем, а онда се враћао код „Руског цара” где је поручивао печење. Кафаном је најдуже управљао већ поменути Никола, кога су, због презимена, сви звали Прапорац. Међу пријатељима и гостима важио је за отменог господина и доброг домаћина, корпулентне грађе и великог трбуха. Београдом је кружила анегдота да је, боравећи на некој изложби у Москви, упознао и руског цара. Кад је овај чуо како се презива, пред целом свитом је прокоментарисао:

– Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!

Газда кафане био је и Ђорђе Вајферт, српски индустријалац, добротвор и гувернер Народне банке. У њој се тада највише служило пиво из његове пиваре. Зарађивао је Вајферт, али и улагао у кафану. Направио је два паралелна салона, од којих је један служио као трпезарија, а други као пивница. Тада је подигнута и једна од највећих и најлепших сала у Београду коју је, у народном стилу, декорисао сликар Драгутин Инкиостри. За кратко време постала је средиште духовног и друштвеног живота престонице, јер су се у њој приређивале најотменије забаве, концерти, предавања, зборови, свадбе и већи банкети.

Концерт за неверне Томе

Од свих забава и концерата један је посебно остао упамћен. Догодило се то крајем прошлог века. Концерт је организовала Поштанско-телеграфска задруга која је те вечери „Коларчеву” салу жицама „повезала” са светом.

– У то доба у Србији још није постојао међуградски телефонски саобраћај – преноси Краговић своја сазнања. – Телеграфска задруга објавила је „да приређује једновременски телеграфски концерт Београд–Ниш”. Организатори су то овако замислили: београдска публика ће у сали „Коларца” слушати нишки оркестар и нишко певачко друштво „Бранко”, које ће певати у сали нишког хотела „Европа”, док ће нишка публика слушати београдски оркестар и певачку дружину „Станковић”.

Многи у то „чудо технике” нису веровали. И, замало да буду у праву. Концерт је требало да почне у девет сати, али је једина линија између Београда и Ниша прекинута већ око осам часова. Таман кад је иначе неповерљива публика хтела да напусти обе сале, квар је отклоњен и концерт је одржан. Те ноћи сала „Коларца” претворена је у пошту и у телеграф. Публика је имала право да телеграфише, па се тако Љуба Крсмановић јавио пријатељима у Бечу, Берлину, Паризу и Лондону. Међу закупцима убележен је и извесни Брат Веља. Тако су га сви звали, а он не само што је бринуо о кафани, већ је спремао и добре крканлуке: увек је имао добро мезе, а као приде кисели купус „на подне”. Док је газдовао, кафана је постала ноћна, тако да су многи боеми и ноћобдије овде дочекивали зору. Доручак се служио већ у шест ујутру, а на менију су нуђени цревца на жару, рестована џигерица, шкембићи, папци у сафту. Наравно, и разноврсно вино које се точило директно из буради, уз неизбежну сода-воду с којом се правио најбољи шприцер. Да кафана постане још популарнија и посећенија допринео је и Брана Цветковић, оснивач првог хумористично-сатиричног позоришта код Срба „Орфеум”. Свој театар пренео је код „Коларца”, тако да у време представа није могла „ни шибица да падне”, било лети у башти или зими у великој сали. За слободно место су се тискали не само домаћи гости, већ и странци који су походили Београд.

НЕСТАЛА ПОД БОМБАМА

Кафана „Коларац” први пут је отворена 1870. године и била је на почетку Македонске улице, у комплексу зграда Илије Милосављевића Коларца. Зграда је саграђена 1858. и била је хотел, пивница и кафана. Почетком 20. века ту је радила и прва пошта у Београду. Зграда је срушена у немачком бомбардовању, 6. априла 1941. године. Нови ресторан „Коларац” отворен је 1950. у згради коју је 1869. подигао београдски трговац Вељко Савић. У њој су се, између осталих, окупљали академици, глумци, обичан свет, а неке од сцена популарне ТВ серије „Породично благо” такође су овде снимане.

ЛОШ ПЕСНИК, ДОБАР ПЕКАР

Кад је Ђорђе Вајферт закупио „Коларац”, пива је било у изобиљу. Око поднева, а и увече међу столовима готово увек се провлачио извесни Пера пекар. Кажу да је био одличан пекар и да је правио укусне переце, али је писао лоше стихове, иако је на све могуће начине покушавао да буде добар песник. Чест гост био је и Бранислав Нушић, а Народна одбрана је поникла под кровом ове кафане. Догодило се то бурних дана кад је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине.

 

Магазин Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име