Историјски музеј Србије је почетком 2022. године откупио изузетно вредно дело – заборављени портрет кнеза Михаила Обреновића, рад Димитрија Аврамовића, једног од најистакнутијих српских сликара прве половине 19. века. Тим поводом биће ускоро објављена и посебна публикација ауторке др Катарине Митровић, кустоскиње и музејског саветника Историјског музеја Србије.
Портрет кнеза Михаила Обреновића о коме је овде реч завршен је 1841. године. У каквом друштвеном амбијенту настаје ово дело?
Реч је о најстаријем званичном портрету младог кнеза Михаила и истовремено једном од најуспелијих дела наше портретске уметности, које је стицајем околности остало потпуно непознато. Портрет је настао крајем 1840. и почетком 1841. године и његов настанак се поклапа с временом консолидације власти кнеза Михаила у току његове краткотрајне прве владавине. Кнез Михаило први пут ступа на престо 1839. након абдикације кнеза Милоша у једном осетљивом политичком тренутку борбе између уставобранитељске странке као главне опозиције „апсолутизму” кнеза Милоша, и коначно свих Обреновића. У тренутку када је формално ступио на престо (султановим бератом 21. октобра 1839) кнез Михаило је имао само шеснаест година и није се налазио у земљи, а Србијом је владало Намесништво у коме су главну реч имали Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић као вође уставобранитељске опозиције. Суочен с подршком коју је Порта пружала уставобранитељима у настојању да што више ограничи његову власт, кнез Михаило је био принуђен да се за свој положај бори свим силама. Уследила је година бурне Михаилове владавине у атмосфери снажне опозиције уставобранитеља и притисака Порте да укине елементе државности за које се претходно изборио кнез Милош. Упркос борби за опстанак на престолу, кнез Михаило је настојао да спроводи свој реформаторски владарски програм утемељен на идеалима просвећене модерне државе. Низом уредби унапређен је развој државне администрације и побољшан положај чиновника и учитеља. Велику пажњу је кнез поклонио култури и уметности, па је тако основано и Друштво србске словесности, овековечено на знаменитом акварелу Анастаса Јовановића, обновљено је и крагујевачко позориште – Књажевски театар. Београд је постао престоница 7. маја 1841. године, а убрзо је ту премештен и Лицеј као највиша школска установа, а његовом престоничком статусу је свакако доприносила и тек саграђена Саборна црква. Донети су прописи о уређивању Новина србских, као званичног гласила Кнежевине, у Београду је отворена Велика пивара и уопште је учињен знатан напор да се оформи и институционализује грађанска култура младе кнежевине и што пре уподоби онаквој каква је постојала у напредним европским државама.
У таквом амбијенту кнез поручује од Димитрија Аврамовића свој портрет. У тренутку започињања рада на слици, вероватно током последњих месеци 1840. године, кнез Михаило успева да се уз подршку Русије одржи на престолу, привремено протеравши уставобранитеље из земље. Томе је претходило уручивање Ордена Свете Ане првог реда, који је кнез Михаило добио од цара Николаја Првог 24. априла 1840. године. Орден с лентом, који је и представљен на портрету, био је знак политичке подршке Русије кнежевој власти, што је и довело до привременог јачања његовог положаја у Србији. Био је то почетак предаха који му је омогућио да спроведе свој реформаторски владарски програм. Тиме се поручивање и израда портрета поклапа с потребама владарске пропаганде у ситуацији перманентне кризе власти и симболичког успостављања пољуљаног владарског ауторитета.
Шта је утицало на избор уметника, Димитрија Аврамовића? Да ли између осталог и чињеница да је насликао портрет Вука Караџића?
Аврамовић у Београд стиже на позив српске владе, највероватније већ 1840. године, по препоруци својих професора с академије, чиме у суштини добија незванични статус дворског уметника. Избор уметника није никако био случајан. Он је био последица стратегије развоја националне културе и њеног укључења у савремене европске токове, коју је кнез могао развити уз помоћ просвећених интелектуалаца и стваралаца: Јована Стерије Поповића, Вука Караџића, Анастаса Јовановића. У том контексту треба посматрати и настанак првог званичног портрета кнеза Михаила. Као уметник образован на бечкој ликовној академији, коју је с успехом похађао од 1836. до 1840. године, Аврамовић је већ био истакнути сликар национално ангажованог и прогресивног српског грађанства у Хабзбуршкој монархији, с капиталним делима које је урадио током последње године својих студија: Апотеозом Лукијана Мушицког и Портретом Вука Караџића. Избор Аврамовића за израду првог кнежевог званичног портрета не може се одвојити од највећег уметничког изазова за младу кнежевину – осликавање зидова и иконостаса нове Саборне цркве у Београду, као најрепрезентативнијег здања нове државе. Заједничким деловањем уметника, али и поручилаца – кнеза Михаила и образованог митрополита Петра Јовановића, све тројице реформатора, како у својом идејама, тако и у деловању, Кнежевина Србија је кроз програм и естетику романтичарског монументалног религиозног сликарства требало да покаже да је део универзалне општехришћанске историје. Осим нових тенденција у религиозном сликарству, Аврамовић је пратио и актуелне токове у портретском жанру, који су подразумевали представљање карактера и духа личности, а мање инсистирали на спољашњим елементима који указују на њен статус и достојанство.
Како је откривена ова слика и када је последњи пут била излагана?
Слици се након одласка кнеза Михаила из Србије 1842. губи сваки траг.
У Београду се појављује поново након 113 година, и то на изложби Димитрија Аврамовића приређеној 1955. године у Народном музеју, поводом обележавања стогодишњице Аврамовићеве смрти. У каталогу изложбе који је приредио Миодраг Коларић наведен је попис дела Димитрија Аврамовића која припадају Народном музеју, те се портрет кнеза Михаила, као и друга дела која су била изложена том приликом, а нису припадала музеју, не налази међу наведеним радовима. Не постоје поуздана сазнања о томе како је нити где је слика „откривена”, као ни путеви које је прошла до њеног последњег познатог власника. Постоје индиције да је слика откривена у Будимпешти почетком педесетих година 20. века, да је тада откупљена и дипломатским каналима пренета у земљу, где је вероватно променила неколико власника.
Приликом премијерног излагања у Народном музеју слици је посвећена знатна пажња у пратећем тексту каталога, али како није репродукована, нити пописана, измакла је потоњој пажњи стручне јавности. Слика је изложена још само једном приликом, петнаест година касније, на репрезентативној изложби посвећеној Димитрију Аврамовићу, коју су заједнички уприличили Народни музеј у Београду и Галерија Српске академије наука и уметности, када је након вишедеценијског истраживања Павла Васића објављена дотад најсвеобухватнија студија о Димитрију Аврамовићу. И поред Васићеве оцене да је реч о најбољем портрету Аврамовићевог опуса, ни ова изложба, нажалост, није довела до увођења овог дела у корпус националне историје уметности и културне баштине.
Којој естетици и идеологији припада овај портрет?
То се најбоље уочава ако га упоредимо с познатом литографијом изгубљеног портрета Јована Поповића, насталог највероватније истовремено или непосредно након Аврамовићевог. Он понавља старије иконографске обрасце владарских портрета заснованих на представи јавног и политичког тела владара, уобличених зарад потреба промоције божанског порекла владареве моћи. За разлику од овог, Аврамовићев портрет кнеза Михаила припада потпуно другачијој естетици и идеологији слике човека, оличен у обнови портретске уметности с краја 18. и почетка 19. века. Нова осећајност изникла у окриљу просветитељства, али превасходно друштвени и политички циљеви Француске револуције довели су до радикалног преображаја портрета као уметничког жанра, а нова схватања овог медија су убрзо почела да се институционализују путем система образовања на уметничким академијама широм Европе. С успоном новог друштва у чијој основи стоји грађанин као субјект који учествује у јавном и политичком животу, портрет почиње да доминира новом грађанском визуелном културом, успевајући да превазиђе кризу у коју је као уметнички жанр запао током претходног столећа. Помпа и церемонијалност као одлика конвенционалног аристократског и владарског портрета није могла бити део нове естетике жанра, па је тако нови револуционарни портрет цењен због своје „истинитости и једноставности”, за разлику од портрета „старог режима”, који су били одбачени као „лажни”, „извештачени” и „неприродни”. Појава новог портрета имала је и снажну етичко-политичку конотацију, одговарајући на револуционарне захтеве за моралном обновом друштва, те у први план, као идеал модерне државе, истиче моралног, врлог грађанина као хероја новог доба – појединца који је захваљујући властитим способностима и карактеру користан за друштво. Монархије су се нужно морале прилагођавати новим вредностима, те се слика владара уподобљава новом канону реформисаног портретског жанра заснованог на постулатима веродостојности, карактера и духа представљене личности.
Шта читамо на лицу кнеза Михаила, односно како га је Димитрије Аврамовић прочитао?
Аврамовић је свакако имао ту способност. Изради слике пришао је као образован портретиста у духу свог времена. Упоредо с академским студијама, Аврамовић се, похађајући часове у приватној школи прослављеног сликара Фридриха Амерлинга, свесно припремао за посао портретисте, усвајајући заједно са супериорном техником и идејне премисе нове слике човека. Обновљена портретска уметност је додатно продубила старо схватање о лицу као „огледалу душе”, настојећи да уочи најтананије психолошке промене које су се одражавале на лицу и тиме „ухвати” саму личност и њен карактер. У складу с тим и на Аврамовићевом портрету кнеза Михаила лице је све, оно је главни носилац идентитета утемељеног у психолошкој суштини кнеза Михаила, његовој „нарави”. Портрет кнеза Михаила је у правом смислу реалан уметников снимак ad vivum. Аврамовић мајсторски сузбија експресивност, како у цртежу, тако и у колориту – нема ту никаквог „израза” или геста који би личност приказала као глумца самог себе. Нема наглашеног карактера, већ више атмосфере и расположења. Видимо младог и витког кнеза, младића немилице баченог у свет одраслих, како стоји усправљен и готово „заробљен” у правоугаоном оквиру слике која ће га верно „овековечити за потомство”, али и симболички заступати међу савременицима у његовом одсуству. Лица осветљеног светлосним зраком чији одблесак уоквирује главу, кнез Михаило гледа право у посматрача бистрим, крупним црним очима. Тај поглед међутим није продоран, у њему има нечег контемплативног, готово одсутног. Извесно осећање бриге, која се назире у сенци на средини чела, и сете, једва назначене положајем главе, благо нагнуте удесно, остављају утисак нечег нелагодног и збуњујућег. Томе доприноси и инкарнат изузетно светлих, готово белих тонова. Зналачки постављени акценти ружичасте на пуним, још дечјим уснама, јагодицама и уху као да рефлектују јаркоцрвену ленту униформе истовремено остављајући дискретни утисак извесне хладноће, видљиве упркос претежно топлим тоновима слике. Сликан у зимским месецима, „хладноћа” коју портрет одаје могла је бити део стварне атмосфере у којој је настајао. Знајући несигурни положај кнеза, његове бројне непријатеље и опасности с којима се суочавао, Аврамовић је, међутим, хладноћу овде уздигао на ниво метафоре – скривена у форми званичног владарског портрета, назире се рањива личност поносног младића, „окованог” тешкоћама његове јавне улоге. Ова слика стога, више од било којих писаних сведочанстава, открива контраст између искрене, готово дирљиве младости кнеза Михаила, која је у политичком смислу била осуђивана као „неискуство” (због кога је губио подршку чак и својих најближих), и усамљености владарског положаја на коме се нашао.
Миодраг Коларић је сматрао да је портрет кнеза Михаила једно од најлепших сликарских остварења овог уметника, које чак превазилази чувени Вуков портрет. Слично мишљење је, обогаћено додатним запажањима, имао и Павле Васић. Код оба аутора портрет кнеза Михаила на неки начин одудара не само од портрета које су радили други српски уметници тог доба (Јован Поповић и Урош Кнежевић) већ се својим квалитетом удаљава и од других портрета самог Аврамовића.
Да ли он у себи носи елементе ласкања, што се иначе замерало портретској уметности?
Нипошто, чак напротив. Управо је и у томе део њене уметничке вредности.
Марија Ђорђевић
Магазин Политика
