У свакодневном животу већина људи се прилично неодговорно односи према квалитету своје комуникације. Речима не придајемо посебан значај (осим ако се ради о важном пословном састанку или јавном говору) и не размишљамо о суштини вербалне комуникације. Често (или боље речено, скоро увек) слушамо друге људе крајње непажљиво, одсутно, игноришући половину речи које је изговорио саговорник.
Обично то доводи до тога да своје закључке градимо само на основу сопствених идеја о томе шта је друга особа рекла, а не на основу онога што је заиста покушала да нам пренесе речима.
Склони смо да свој начин размишљања, своју логику грађења вербалних конструкција, своје схватање њиховог семантичког садржаја пројектујемо на начин размишљања партнера у комуникацији, не схватајући да се ток његових мисли може значајно разликовати од нашег, да процеси који се одвијају у његовој глави могу бити организовани другачије од наших. Mора се признати, другачије и не може бити – пошто нисмо генетске копије једни других или компјутери исте серије.
Наше идеје о значењу речи особе са којом комуницирамо ми узимамо за сушту истину, иако нам сопствени живот веома упорно и недвосмислено пружа могућност да се уверимо да су оне погрешне или, у најмању руку, нетачне.
Управо непажња, неспособност или неспремност да саслушамо и чујемо саговорника постају најчешћи узроци међусобног неразумевања и као резултат тога узрок конфликтних ситуација и психичких траума.
Неспособност да слушамо једна је од главних разлога неефикасне комуникације, јер управо она доводи до неспоразума, грешака и проблема. Као што и позната изрека каже, Бог нам је дао два уха и један језик да бисмо слушали дупло више него што говоримо. Међутим, да ли ми уопште слушамо свог саговорника, макар онолико колико говоримо сами, или само симулирамо пажњу и чекамо свој ред да проговоримо?
Зашто људи често не слушају једни друге? По правилу, из врло тривијалних разлога. На пример, зато што су потпуно заокупљени својим сопственим преживаљавањима (осећањима), размишљањима и проблемима, зато што их тема разговора посебно не занима, јер су превише заокупљени сопственом речју и унутрашњим дијалогом, на крају крајева, просто због лењости.
„Ми не слушамо јер погрешно мислимо да слушати значи – просто не говорити. Далеко од тога… Слушање је активан процес који захтева пажњу ка ономе што се говори. То захтева сталан труд и фокусираност на предмет разговора. Истовремено, слушање не искључује активно учешће у разговору ”.
Способност слушања једна је од најважнијих вештина за побољшање квалитета комуникације и већу хармонију у породичним односима, јер је управо она основа плодоносне комуникације. Технике ефикасног слушања могу и треба да се савлађују и развијају кроз обуку. За ово су вам потребни само разумевање процеса, ваша жеља и труд.
Из књиге Алексеја и Светлане Сопрока – „Са оне стране зависности“.
