Слика крвљу опточена,
Земља страдањем испрошена,
У црнину одевена жена.
Србијом се она зове,
Трновита је стаза њена.
Рањена и тлачена,
Често заборављена и одбачена.
Очеви наши су је вредном створили,
Телом и срцем до задњег даха за њу се борили.
А ми како смо им узвратили?
Морал смо протерали,
Веру одбацили.
Странци са нашим умовима шта хоће раде,
Организујемо и плаћамо тамо неке параде.
Наше име изговарају свуда са срамом,
Неко нас је поразио тамом.
Заборављамо како се крст поносно носи,
Да смо у вери живели голи и боси.
Без трунке стида, али чистог срца и бистрог вида.
Децу смо Божијим благословом даривали,
Молили се свуда,
Нисмо се Христа стидели и молитве скривали.
То је Сјај који нам треба,
Истину немојмо тражити од земље већ са Неба.
Једимо јединог насушног Хлеба.
Јер тад ћемо засијати божански
и добити прави смисао човечански.
