Познату српску глумицу Катарину Радивојевић смо срели на прослави осам векова аутокефалности Српске православне цркве у манастиру Светог Саве у Либертивилу, где је дошла на позив владике средњезападноамеричког Лонгина.
Глумицу коју највише памтимо по филмовима “Чарлстон за Огњенку” и “Зона Замфирова”, затим серијама “Полицајац са Петловог брда” (њен први ТВ пројекат), “Најбоље године”, “Сва та равница” и оном последњом, најактуелнијом, “Убице мог оца”, већ годинама живи у Америци, а у Србију одлази углавном када треба да снима.
-Већ неколико година већ живим у Њујорку, пре тога сам била у Лос Анђелесу. У Америци сам укупно сам већ неких 7-8 година. Благословена сам и почаствована сам што сам присуствовала прослави јубилеја 800 година Српске православне цркве. Била сам и раније на неким догађајима наше цркве олвде. Ја то видим као моју улогу, да будем уз мој народ. Верник сам и осетила сам ово као један важан догађај коме морам присуствовати.
Колико је тешко упражњавати веру хиљадама километара далеко од куће?
-Оно што ја мислим јесте да ми који смо далеко од куће још више морамо да водимо рачуна о својој вери и традицији. Приметила сам да се овај народ овде више и радосније окупља око цркве. У нашој цркви у Њујорку има више света него што га има на литургијама у Београду. Почаствована сам и срећна што сам део тога.
Колико је духовни живот генерацијска ствар?
-Чини ми се да млади људи нису довољно упућени у цркву и црквени живот и покушавам да људима које знам, својим пријатељима, објасним колико је важно да очувамо своју веру, јер некако сматрам да ће нам управо она највише помоћи да остваримо неке своје циљеве овде, неке наше “америчке снове”. Бар је то мој утисак и моје искуство. Када ми је било најтеже у животу моја вера ми је највише помогла да превладам проблеме. Увек ми је било много лакше и успевала сам у ономе што сам желела.
Колико на том путу има искушења?
-По доласку у Америку почела сам да се интензивно бавим “кундалини” јогом неке четири године. Та јога коју сматрају дисциплином и која нема у себи агресије није искључивала моју веру, али сам се некако одвојила од своје цркве. А онда сам прошле године осетила неку празнину и послала поруку свом духовнику, јер се четири године нисам исповедила. Просто сам осетила потребу и вратила се својој духовној бази још јаче, пожртвованије, радосније и више него икада.
Колико је тешко духу у окружењу где је новац Бог?
-Овде фали духовности и када сам пре четири године почела да студирам кундалини јогу схватила сам зашто је она толико популарна у Америци. А популарна је зато што је људима била замена за духовност коју су раније учили и примали у цркви. Ми смо просто доведени у ситуацију да се посвећујемо духовности која није наша, о чему сам често причала и са својим пријатељима и најближима у Америци.
Шта за тебе значи то што си Српкиња, ако значи…?
-Значи, и то много. Увек кажем како се нисмо случајно родили као Срби православне вере, једне од најстаријих и најлепших које постоје. Све недаће брзог живота у Америци, Њујорку и другим великим градовима је могуће превазићи држећи се своје вере.
За оне који не знају, ти радиш у Конзулату Србије у Њујорку.
Која је твоја улога тамо?
-Посао којим се бавим при Конзулату јесте координиција културних акција. Желела бих да у наредном периоду креирам што више таквих садржаја и могу овом приликом да најавим пројекат о заборављеним Српкињама који спремамо за пролеће следеће године. Ради се о женама попут Милунке Савић, Надежде Петровић, али и Американке Рут Фарнам, чији живот је прича о српско-америчком пријатељству коју смо, на жалост, заборавили и једни и други. А ту је прича и о Џону Фортингаму, Њујорчанину који је био највећи српски добротвор, изградио шест сиротишта у Србији после Првог светског рата. Такође, оженио Јелену Лозанић, ћерку нашег првог академика Симе Лозанића, која је дошла у Америку да испред Црвеног крста скупља прилоге за Србију. У тој причи ћу покушати да спојим и родољубље и веру, али и да испричам приповест о неким женама које су се одважиле да крену другим путем, мимо правила и против система. Надам се да ћемо том приликом играти и обићи све веће градове у Америци где живе Срби. Биће то српски комад на енглеском језику и са старим српским песмама као подлогом. Зашто на енглеском? Зато да би и други разумели нешто лепо што смо имали, а на жалост у међувремену заборавили, констатује катарина Радивојевић у интервјуу за Сербиан Тимес.
serbiantimes.info
