Бејах гладан и не дадосте ми да једем , ожеднех и не напојисте ме (Мт. 25:42).
Колико је само данас деце лишено здраве родитељске љубави која је подједнако важна детету за нормалан раст и унутрашњи развој колико и сам хлеб …
Налазимо се у времену у коме има све више лекова а све већи број болесних људи. Никада до сада психологија као грана науке толико дубоко није напредовала, на жалост далеко боље у дијагностици и разумевању понашања него у методама лечења…
Лако је сагледати све ужасе постмодерног света, од призора са садомазохистичких парада , где једно „људско биће“ на ланцу као пса води друго, трансексуалног „мушкарца“ који доји своје дете које је сам родио пре појачане транзиције ка промени пола и небројених инекција тестостерона од којих му је израсла и сада брада (питам се која је то јуначина обавила посао), па до лезбејског пара који свом дечкићу даје хормоналне блокаторе јер је мали сам „пожелео“ по дуплој индентификацији са родитељима истог пола да постане девојчица, татино мушко …
Хипер сексуализација друштва, човек за употребу и на дугме… Зауздавање онога што је испод човека и његовог достојанства је замењено зверском разузданошћу и постало је мера слободе новог доба.
Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби.
Психологија је до сада открила да је главна мера човековог здравља његова доброта и капацитет за љубав и то је оно што спречава и отклања патолошко у нашем бићу.
Заиста је битно како су нас људи третирали у преиодима узрастања , тражења узора и формирања кхрког и у себе центрираног дечијег ега који је неспособан да детерминише своју вредност кроз себе самога. И дан данас смо срећни и радосни када нас неко похвали а нечија увреда може данима па чак и годинама да остави болан ожиљак на срцу.
Захвалност као аристократа свих врлина одлика је само оних који су били вољени. Одбачен човек је тај који презире и који нема на чему да буде захвалан, он је тај који уништава и свети се, питање је само коме ? Себи или другима ? И на које све то гнусне начине и који су то одбрамбени механизми у човеку који га подстичу на садизам и мазохизам , ради ли то срећан човек и како се опходи онај који воли себе, према себи и према другима?
Од Јунгове психоаналитике која у неком степену дели методологију руског окултисте Гурђијева у погледу механичности људског бића где је сваки човек сведен на нужност његових одбрамбених механизама и као такав остаје као машина докле год свега тога не постане свестан, прави се један глобални отклон и све више се на срећу иде ка хуманистичкој призми и приступу људској психи са једне стране, а са друге под притиском различитих политичких лобија, глобално све више патологија почињу да се релативизују у здравственим установама како сама друштва колективно обољевају а не само појединци. Поставља се питање ако се човек определи психоаналитичком методом да постаје свестан свих тих негативниг талога људске свести шта ће заправо постићи ? Хоће ли се те нагонске, насилне и дуго потиснуте енергије једноставно испразнити и изгубити на снази, да ли ће се интегрисати и постати патолошки део нечије личности или ће једноставно остати истих предиспозиција само што ће појединац бити тај који их неће реализовати и испољавати, схватајући њихова дејства која се више не могу манифестовати непримећено. Одговор на то питање нема ни један психолог јер је ствар крајње индивидуална и врло ризична и зато се у методологији лечења модерног човека прибегава више фармакотерапији и новим генерацијама зомбираних људи. Иако сама психотерапија у разним својим формама остаје као неискоришћен потенцијал, на жалост снагу коју са собом носи није увек довољна.
Плејаде светитеља у прошлости нам на нешто указују. Од самог Апостола који је Хришћанима секао главе, окултисте Св. Кипријана који је пре свог крштења имао велику злобу, блуднице која би оргијала са целом посадом по имену касније Св. Марије Египћанке, па до модерних молитвеника као што је био Јеромонах Серафим Роуз који се код нас слави за светитеља, а сам је био хомосексуалац , склон различитим употребама дрога, окултизму , нихилизму као филозофији живота, тај преображен и реанимиарани у Христу страдалник који је говорио да не жели да прича о својим гресима да не би упрљао ваздух у просторији. Гледајући све те душевно болесне људе који су се пре свега преобразили па самим тим исцелили Христом, на начин на који би модерној медицини био немогућ (и да су имали такав модеран третман уместо светитеља, који су утешили и сами исцелили многе, имали би смо скуп зомбија на различитим фармаколошким дрогама и конгитивним инхибиторима).
Увек се сетим Старца Тадеја и његове молитве :“Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божиј, Богородици ради, помилуј мја“. Наш добри старац учен од руског Оптинског Исихасте ! О теми којој сам сасвим недорастао писати, више бих волео да говорим кратко као о путоказу, тај дар пустиње и пустињских отаца, оно што је стуб наше православне вере, Исусова Молитва Срца.
Као што у психологији постоји психопатолошко, тако у православљу постоји грех. Интегрисана Личност је она која нема патолошко, јер сви знамо да човек од интегритета не може бити неко ко је аморалан. Самим тим онај који је ослобођен патолошког или (греха) је уједно и задобио себе у пуноћи и то је хришћански теозис или обожење.
Православна Исусова молитва срца је та која свој фокус ума и срца усмерава на име Господње, даром Св. Духа кога смо задобили на крштењу и чије дарове тиме уједно и освешћујемо путем обожења молећи се „помилуј ме грешног“ и идући тим путем молитвено ка Св. Тројци.
Немогуће је да у овако кратком тексту се говори о стварима о којим је Св. Григорије Палама писао књигу , а после тога на Атосу формиран цео исихастички корпус Добротољубља , али оно најосновније би било да у том Личном молитвеном односу са Богом се човек сједињава са Њговим нествореним енергијама које му есхатолошки дају СВЕ … Поред осталог и под број један ослобађање од греха , пале природе и смрти. Исусова молитва јесте молитва пре свега интеграције личности, и ослобађања патолошког преображењем које је толико дубоко, да чак то чини и са човековим прималним и најдубљим нагонима, што је за саму психологију немогуће а Светима је била жива реалност постојања. Опипљив доказ су тела Богоносних Отаца која ни дан данс после њихове смрти не могу иструлити, носећи у себи и даље ту лековиту и животворну светлост са Тавора, којом се преобразио Господ Исус Христос.
Доба у којем данас живимо, јасно показује један бруталан презир и агресију према животу и ону најтужнију истину да људи заправо уопште не воле себе, самим тим ни друге и зато смо у стању да свакаква зверства починимо међу собом. На страну политике Цркви и различитих односа у јерархији ако смо ми у овако лошој позицији и ако толико пуно испаштамо на толико различитих начина зашто се не би смо барем некада сетили Љубави Божије, и тога што Бог жели са нама. Јер нас Бог воли баш онаквим кави јесмо, али нас опет воли превише да би дозволио да останемо такви. Сви су позвани на преображење свога бића и том молитвом су се молили хришћани када монаштво није ни постојало!