“Српска православна црква ме је наградила као војника који је одбио да убије и то је једна страница историје која је, да тако кажемо намењена мени и поносан сам због тога. То је највеће достигнуће у мом животу и волео бих да то учиним”, каже Рицудис
Одлука да током НАТО агресије 1999. године одбије да бомбардује Србију, капетана брода грчке ратне морнарице Мариноса Рицудиса коштала је каријере.
Речима: “Као православац не могу да учествујем у нападу на братски народ”, Рицудис се тада оглушио о наређење и вратио брод у луку уместо да уплови у Јадран. Тиме је запечатио своју судбину.
Иако су многи грчки морнари стали уз њега, војни суд га је 1999. године осудио на две и по године затвора. Притвором се, нажалост, нису завршиле његове недаће – суђено му је пред девет судова и избачен је из службе.
Овај невероватан човек, којег зна сваки Србин и који у нашој држави има неколико мурала и којем је свети архијерејски синод СПЦ доделио орден светог цара Константина, говори о свом садашњем животу, као и да ли се икада покајао због одлуке коју је донео.
“Многи људи су то лепо описали, у историји је остао један мали одломак да се о њему пише – о војнику који је одбио да убије, без обзира на цену мог живота, па чак и смрти. Не говоримо о чињеници да су ме само отпустили, него су наредили и да ме стрпају у затвор. У закону постоји и један члан који говори о електричној столици, мени су говорили да ће ме стрељати. Ја сам поносан због свега што сам урадио и то никад ни за шта не бих мењао, ни за цео свет. Тај осећај праве слободе који вам дарује да стојите усправно и да се супротставите свим изгледима у будућности… Желим да сви људи буду свесни да и сада стојим где сам стајао и тада, где су стајали и многи други војници НАТО који су послушали наређење да убијају Србе или било који други народ да би зарадили много новца. Али, новац није смисао живота, већ ваша убеђења и духовне вредности. Те искрене вредности ће нас подржати у најкритичнијим моментима у нашем животу и одлучити о нашој судбини, једном кад нас више не буде.
Прави Грци, у правом смислу те речи, су поносни због онога што сам урадио и са поносом о томе причају. Али, знате и сами да у Грчкој не живе само „прави Грци“… Истина је, међутим, да ме није брига шта људи мисле. Оно што покушавам да урадим јесте да живим на исти начин као што би живео да ништа од тога нисам урадио.
Нажалост, нисам их видео иако бих то баш желео. Моји планови ме тренутно не доводе у Србију, али бих радо дошао да посетим српски народ који је одувек подржавао Грке. Када говоримо о муралима, ваши људи су их насликали да би мени исказали захвалност, а истина је да све што желим јесте да ја изразим захвалност вашем народу. Јер, пре него што сам донео одлуку да не послушам наређење и не бомбардујем Србију, коју сам донео из срца, гледао сам храбри отпор српског народа и храбре војнике који су се борили против сатанских НАТО сила. То је био кључан моменат који ме је инспирисао да пратим истински закон, закон Исуса Христа. Шта више, жеља ми је да изразим захвалност вашем народу који је све издржао. Да, истина је, инспирисали сте свет вашом невероватном храброшћу.
Оно што желим да кажем јесте да ви нисте исказали захвалност мени, већ Богу, иако је на муралима нацртан мој лик. Јер ја сам ставио Божји закон пре свега, а то је закон љубави према ближњем, ставио сам га изнад сваког другог закона. То сам учинио у име Христа, јер он даје ту унутрашњу снагу да се борите против змија и шкорпиона, против све моћи непријатеља, ништа нас не може повредити. То је једина истина, да нас повезаност и љубав приближи Богу. И зато морам да кажем да ми ти мурали много значе, да их много волим и да сам захвалан вашем народу јер умеју да искажу своју љубав, без граница.
Истина је, Српска православна црква ме је наградила као војника који је одбио да убије и то је једна страница историје која је, да тако кажемо намењена мени и поносан сам због тога. То је највеће достигнуће у мом животу и волео бих да то учиним поново у име Христа. Рећи ћу вам само да је та медаља у мом срцу и зближила ме је са Светим Константином. Учинила је да се ја осећам попут цара због све љубави коју ми дајете. И не само мени, него читавом мом народу. Најважнија ствар јесте да помажемо једни другима у будућности, као нације, да одржимо добре везе, с обзиром на то да нас уједињује и дивна православна вера.
Нисам баш сигуран да ме баш милиони прате. Истина је да, нажалост, не могу да постигнем да одговорим свим тим људима и да их не знам лично, али поновићу да се осећам као цар због све љубави и пажње коју ми ваш народ пружа.
У Србији сам био само једном, али се надам да ћу то исправити и да ћу опет доћи.
Морам да кажем да се ништа није променило. Све је у савршеном реду.
Српском народу имам да поручим једно. Следите Бога и то чините увек, тада нико неће моћи да вас покори.
Волео бих да упознам ваше свеце и ваше храбре војнике и да их поздравим као истинске ратнике. Ти војници и светитељи су учинили да Србија све преживи кроз историју.
Мој живот се одвија у неком свом ритму ако изузмемо чињеницу колико је корона вирус променио животе људи широм света. Живим своју визију о слободи, као што сам живео и раније. Да цитирам Платона: „Прва и најбоља победа је освојити себе“.
nasiusvetu.com
