Његова уметничка дела се деле у три фазе.
„Нека нејасна жеља да постанем сликар и израдим живе слике родила се у мени пре него што сам научио писати и читати. А та жеља расла је са мном док, најпосле, нисам увидео да морам почети са цртањем. То је био почетак моје уметничке каријере, а црква је била мој први учитељ.“, писао је у својим мемоарима сликар Паја Јовановић.
Ових дана он се опет нашао у фокусу домаћих медија након продаје дела „Одмор башибозука“ на лондонској аукцији куће Сотхебy’с за 350.000 евра. Ипак, ово није његово „најскупље“ дело, 2018., „Два башибозука пред капијом“, продата су за 530.000 евра. Као такав, један је од ретких уметника који код нас није заборављен. Али ко је он стварно био и која су његова најпознатија дела?
Живот Паје Јовановића
Рођен је у Вршцу 1859. , а његову склоност ка уметности је први открио тутор вршачке цркве по имену Александар Токин. Баш он је и одлучио да га унајми са само 14 година, како би украсио звона за цркву, наручена из Бечау. Подстакнут успехом и пажњом који је привлачио радом, након две године уписује сликарство на Бечкој академији.
Како се усавршавао код Карла Милера, чувеног оријенталисте, и он стиче љубав ка овом правцу који ће обележити његов рад у будућности. С тим што је он Египат, по препоруци заменио Баканом. Зато се упутио у Црну Гору, где је радио на стварању дела по имену „Мачевање“. У наредном периоду посветио се сличним темама, а када је једно од његових дела угледао чувени галериста Хенри Валис из Лондона, препоручује га галерији Френч и ово му доноси славу, новац и прву самосталну изложбу 1884. у истој галерији.
Критичари су били одушевљени, а „Морнинг пост“ је оценио да ће име Паја Јовановић бити чувено у свету уметности. И нису погрешили. Иако му је на руку ишла и чињеница да је Европа тада била фасцинитана са свиме што је имало неке везе са Оријентом. Стога, Паја креће на своје велико пропутовање на исто.
Светска слава, али и она домаћа му је помогла да достигне нове висине, па је тако 1888. са само 29 година постао најмлађи члан Српске краљевске академије – данашњег САНУ-а – у историји. Након тога се упутио у Лондон, потом Минхен, Париз и Беч где је провео навећи део живота.
Сликарске фазе
„Тешко оној слици којој сликар мора да напише наслов. Та слика не ваља. Она је слика добра с које гледалац без наслова чита шта она прича.“
Након потписивања уговора са галеријом Френч, Паја је био у обавези да слика свакодневни живот народа са Балкана. Тако настају његове најживописније жанр сцене, са приказима људи у ношњама док обављају своје свакодневне обавезе. Ово је захтевало доста проучавање и припреме, па се његов рад није базирао само на сликању, већи и на етнолошком изучавању.
Његове најпознатије слике из прве фазе су: Гуслар, Арнаутска стража, Повртатак Црногорца из чете, Играч с мачевима, Кићење невесте, Борба петлова. Али оно што је била карактеристика чак и за оне које су настале касније јесте да су исказивале велику љубав према народу ком је припадао.
На самом почетку друге фазе настаје чувена „Сеоба Срба“, и она указује на правац који ће неговати наредних година: историјске слике рађене у стилу реализма. Споменута слика је настала по наруџбини Црквеног сабора, а занимљиво је да су црквени веродостоници били незадовољни делом које је како су сматрали, Србе приказивало као обичан народ, а не војну силу. Управо зато настаје неколико њених верзија.
Ово није последња његова слика која је имала неколико верзија. Најпознатија је она настала 1900. по поруџбини владе Србије „Проглашење Душановог законика“, а колико је успешан био најбоље говори податак да му француска влада додељује највише одликовање које су сликари могли да добију, титулу Оффицер д’ацадемие.
Најпознатије слике ове фазе су: Женидба цара Душана, Таковски устанак, Свети Сава измирује браћу.
Последња и најдужа фаза, која је трајала од 1905. до смрти уметника, 1957., јесте трећа и њу карактеришу портрети које су наручивали најбогатији људи тог доба: Михајло Пупин, принцеза Милица, Фрања Јосиф, Госпођа Кауфман, Софија Дунђерски, Краљица Марија, Милутин Миланковић и његова супруга. Сви они се истичу по невероватном релаизму и мноштву детаља, јер је Паја Јовановић обраћао пажњу и на најстиније детаље на одећи и накиту, па чак и околном намештају.
nationalgeographic
