Један од израза који је постао део свакодневног говора, али као наговештај другима да се нешто лепо догодило, јесте управо и чувено: „Кажи драгичка!“, а онда у исхићењу чекамо, без икаквог договора, да особа којој говоримо скоро идентично одговори, погодили сте – „Драгичка!“.

Након што она одговори, ето лепих вести.

Оно што многи не знају, јесте да је „Драгичка“ некада у дамским хаљинама шетала улицама Београда. Да, ова реч има врло интересантан лик и причу из 1950-их година.

Наиме, госпођа Драгић је била жена из света елите Београда, али њена знатижељна природа није познавала разлике. Наиме, где чује „сочне“ приче, ту застане и „претвара се у ухо“. Гђа Драгић је имала „хоби“ по ком ју је познавала свака улица у овом граду.

Њено презиме, како кажу, било је права слика ове интересантне жене. Мила, шаљива и драга, а трач је претварала у праве симпатичне приче.

Госпођа Драгић је скупљала информације и све приче које су биле интересантне и новитети свима осталима, па и да није толико интересантно – трач је трач. Како кажу, трач госпође Драгић путовао је некада и брже од светлости, али је она била изузетно избирљива што се тиче „лепих и мање лепих ствари“.

Знатижељна госпођа је обожавала лепе актуелности из приватних живота важних људи, али је само срећне и лепе вести и волела да преноси. Све новитете елите умела је да преприча на толико допадљив и шаљив начин, да су се окупљали само њу да слушају како говори, чије год то приче биле.

Била је савршени наратор туђих прича. Ово ју је „хранило“ и само јој је будило жељу да набави тек „проклијале“ информације.

Драга Драгић схватила је да је веома тешко силно препричавање са ува на уво, па је дошла на идеју за следећи корак и тако је настао први „Клуб трачева“ у Београду. При уласку у клуб морате рећи лозинку, а она наравно гласи: „Кажи Драгићка“, што се у том клубу већ пригрлило као узречица.

Међутим, међу члановима постојао је један странац, ком је било теже објаснити разлику између слова ћ и ч, а који је то на врло симпатичан начин грешио. Тако је, погрешним словима и акцентима променио лозинку у „Кажи Драгичка“. Како је свима било то врло симпатично, убрзо се та верзија прихватила. Убрзо су и гђу Драгић називали Драгич, а лозинка њеног клуба се уписала у ризницу фраза у српском језику.

Уместо трачева, данас овај израз постао је весник узбудљивих и лепих вести. Са трач-клубом полако се губила и слика госпође Драгић, али њено благо измењено презиме прави је „црвени тепих“ лепим информацијама.

 

 

 

 

magazin.novosti

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име