Наследивши септембра 1520. године на престолу оца Селима I. званог Јавуз (Храбри), новопостављени турски султан Сулејман је пред собом имао два циља – да попут митског Александра Македонског постане владар истока и запада, и да своју владавину отпочне освајањем Београда.

Ова последња одлука младог 25-годишњег султана не чуди ни мало, обзиром да су управо пред београдским бедемима своја освајачка копља сломили многи гласовити освајачи, међу којима је можда и највећи пораз претрпео управо Сулејманов прадеда, султан Мехмед II, освајач Цариграда, који је под Београдом 1456. године потучен од бранитеља предвођених чувеним Јаношем Хуњадијем.

Ипак, од последњег великог покушаја да се освоје за Турке до тада неосвојиве београдске зидине, променило се много тога.

Србија, која је већ неко време чинила својеврсну тампон зону између Угарске и Турске, на рубу је пропасти. Октобра 1458. године освојен је Голубац и, након тога, територија Турске долази до под сам Београд који поново постаје најзначајније погранично место на угарско-турској размеђи.

Краљ Матија Корвин, Хуњадијев син и вероватно последњи угарски владар од иницијативе, који је могао нешто да уради за одбрану Београда, повлачи очајничке потезе са циљем да мотивише и уједини властелу, ради конкретнијег отпора.

На државном Сабору у Сегедину децембра 1458. године предложена је ставка према којој је сваки становник краљевине дужан да брани Београд, као и све пограничне градове дуж Дунава и Саве, уколико они буду нападнути. Иако се ова дужност становника угарске до тада подразумевала, ово је био први пут да је она и писмено формулисана.

Међутим, већ двадесетог јуна 1459. године, пад Смедерева означиће и коначни слом средњовековне Србије.

Најважнији стратешки градови, попут Голупца, Смедерева и Авале, већ су у рукама Турака, па изгледа да се невидљиви обруч полагано свија око бедема београдске тврђаве коју, како се чини, нарочито угрожавају испади ратоборних Турака са Авале, који су контролисали све прилазе граду, те читав потес између Београда и Авале постаје поприште небројених мегдана, од којих су неки описани и у народним песмама, попут оне о Порчи са Авале.

Унутрашње борбе које су вођене током владавине краља Матије Корвина, остављале су велике последице по будућност угарско-турских односа у којима је ова потоња све више преузимала превагу и иницијативу. У таквој атмосфери, коју су потпиривали и непрестани немири између завађених властелина угарског краља 1490. године затиче смрт.

И док су угарски великаши водили борбе и бодрили потенцијалне наследнике престола, вагајући и лобирајући међу потенцијалним претендентима које су чинили чешки краљ Владислав, немачки краљ Максимилијан, као и ванбрачни син покојног краља, Иваниш Корвин, противничка страна није одустајала од покушаја да освоји Београд.

Пошто нису успели силом, Турци су покушали да поткупе поједине чланове градске посаде, надајући се да ће тако постићи циљ. Тако је 1494. године у последњем тренутку откривена завера неколицине угарских завереника, који су намеравали да предају тврђаву без борбе. Међутим, завера је убрзо откривена, највише захваљујући војсковођи Павлу Кањижију који је, будући обавештен о потенцијалној издаји, у последњи час стигао у Београд. Судбина осујећених издајника биле је веома сурова, пошто су мучени глађу и на крају натерани на канибализам.

Наредних неколико деценија, изузев кратког примирја, протекло је у небројеним чаркама и одмеравањима снага, све док на турски престо није дошао десети султан Османског царства, Сулејман, чији је почетак владавине већ био у сенци доброг знамења, будући да број десет у исламу означава савршенство.

Он ће у наредних четрдесет шест година, колико је провео на престолу, оставити неизбрисив траг у историји, тако да се слободно може рећи да је његов сан о освајачкој величини попут оне коју је постигао Александар Македонски, итекако остварен.

Београд је у одсудну 1521. годину ушао запуштен, ослабљен и рђаво снабдевен.

Краљевство је од доласка на престо младог Лајоша II, који је дошао на власт са свега десет година, наставило да пропада под теретом унутрашњих сукоба властеле. Без средстава, искуства и енергије да направи било какав одлучујући корак, млади краљ је таворио на престолу, окружен амбициозним и грабљивим сарадницима, надајући се чуду.

Градске бедеме опслуживало је непуних хиљаду војника који су и по неколико месеци чекали на исплату из све празније краљевске благајне. Захваљујући, пре свега, унутрашњим трвењима угарских великаша, њиховој неслози и неадекватним одговарањем на турске војне акције Београд је, чини се, положио оружје много брже него што се то могло очекивати од вероватно најважнијег угарског пограничног града.
Огромна турска војска је већ маја 1521. године кренула ка Београду, а султан је поред великог броја војника и моћне флоте, поред себе имао и своје најискусније војсковође.

Млетачки извори напомињу да је турска снага бројала око 100.000 људи, од чега је већи део отпадао на комору. Међутим, бројчану снагу надокнађивала је за оно време најсавременија ратна техника, попут опсадних справа и великих топова који су ливени и у Смедереву.

Како би заварао браниоце Београда, Сулејман је највећи део снага упутио ка Шапцу, који је освојен већ почетком јула.

Након овог успеха султан је наредио изградњу понтонског моста преко Саве и усмерио снаге ка Земуну. Са друге стране, док је главнина турских снага још увек војевала по Срему, око хиљаду јањичара на челу са искусним Пири-пашом, послато је на Београд.

Отприлике у исто време, са друге стране реке пада и Земун, тако да је Београд сада у потпуности опкољен са свих страна. И док је Сулејман стезао обруч око београдских зидина, очајни Лајош II је покушавао да на брзину сакупи средства и војску, трудећи се да организује било какав отпор, тако да је првих дана августа браниоце у тврђави дочекала вест да краљ шаље помоћ, међутим, било је већ касно.
За разлику од ранијих покушаја да се освоји Београд, Сулејман је одлучио да град напада са савске стране.

Сличном варком послужиће се и аустријски војсковођа Еуген Савојски, готово два века касније, нападајући са најмање очекиваног места, из правца Вишњице и Миријева.

Започето током јула, бомбардовање Београда је настављено и у августу, а град је тучен практично са свих страна, док су најразорнији пројектили долазили из правца Саве и Ратног острва.

Почетком августа почели су и први јуриши на град који су, након неколико неуспелих налета, резултирали освајањем Доњег града, који је махом био насељен Србима.

Одмах након овог освајања, Турци су приступили копању лагума испод кула, постављајући експозив на стратешки најучинковитијим местима.

Двадесет четвтог августа браниоци града су затражили примирје, што је султан одмах одбио, сматрајући да се тиме само купује време за неопходан одмор и прегруписавање, тако да већ двадесет седмог августа готово сва расположива турска војска креће у напад и Београд коначно пада.

Ако је судећи по дневнику султановог похода, пад Београда десио се 29. августа 1521. када је султанова војска коначно запосела град док је, дан раније, у име султана у Београд ујахао смедеревски бешлибаша.

Сам Сулејман је у Београд први пут ушао 30. августа, како би га разгледао и дао неопходне инструкције.

За првог управника Београда постављен је смедеревски санџак-бег, Бали-бег Јахјапашић, средином септембра исте године. Град ће наредних 167 година остати непрестано у власти Турака, све до 1688. када започиње нови талас наизменичних аустријско-турских освајања и борби за превласт над Београдом.

 

 

 

kaldrma

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име