У хришћанству постоје две тезе које је људској свести тешко, а понекад чак и немогуће помирити једну са другом. Први је да је Бог љубав. Други је да ће одређени део људи (а можда чак и велики део њих) на крају свог животног пута отићи у вечну муку, којој никада неће бити краја.
Овде лежи једна неразрешива противречност за ум: с једне стране, богољубље је створило људе. С друге стране, Он је, као Свезнајући, још пре почетка времена знао каква жалосна судбина чека оне од њих који ће на Страшном суду бити на левој страни.
И, да будем искрен до краја, такође не могу да кажем да сам овде нашао неке недвосмислене одговоре за себе. Мада ми је одувек изгледало веома важно, бар за мене, да ове две тезе уклопим у укупну слику бића.
Kако се љубав и правда могу спојити у Богу? Ово питање ме је прогањало много година. У различитим фазама мог црквеног живота, видео сам различите одговоре на то. А данас сам тек схватио да су наше људске идеје и о Божјој љубави и о Божјој правди веома далеко од истине.
Kао психолог, могу претпоставити да у већини расправа на ову тему једноставно пројектујемо наше људско искуство, акумулирано у међусобној комуникацији, на слику Бога. Покушавамо да судимо о Богу према нашим представама о себи – о нашој љубави, о нашој правди, о могућности спајања ове две особине у сопственој души.
Али у човеку су супротности. Правда не даје попуст на вољене, а љубав, напротив, не може бити праведна према њима.
Вероватно је у томе корен проблема – такву комбинацију не можемо да видимо у себи и зато не верујемо да је то могуће у Богу.
Природни пут људског ума, који се плаши вечних мука и слути да су оне само за њега припремљене, је отприлике овако: „Не може Бог да се смилује мени“ – тако лошем. Према томе, претпоставимо да ће се уопште смиловати на свакога. Па и ја, са свима у исто време. Тако се идеја о универзалном спасењу рађа скоро рефлексно. У међувремену, Свето Писмо сасвим извесно каже да неће сви бити спасени. А расправљати на овај начин могуће је само када дође у сукоб са текстом Библије.
Мисао о могућим сопственим вечитим мукама показује се толико неподношљивом да човек несвесно тежи да створи такав интелектуални модел где би му био загарантован вечни спас управо овде и сада заједно са групом истих срећника.
У ствари, обе ове теорије имају исти циљ – да смире мој уплашени ум. Све остало је само аранжман за овај општи задатак. Ни у једном од ових праваца нећу се приближити сазнању истине, већ ћу само наставити да клизим низ мердевине покварених рационалних спекулација. А њени кораци, искрчени од мојих безбројних претходника, гарантовано ће ме довести не до Бога, већ до мојих сопствених страхова и неоснованих надања.
Не мислим да се на питање љубави и правде Божије може одговорити на било који недвосмислен и коначан начин чак ни за себе.
Један од совјетских песника једном приликом је поделио са колегама током доручка у кући креативности: „Јуче сам завршио циклус песама о љубави. Затворио тему. Вероватно би исто тако смешно звучале речи о затварању теме о вечним мукама грешника и љубави Божијој. Сваки човек, дирнут њиме, живи са њим, не налазећи одговор до своје смрти, док му се својим очима не открије како ће му Бог судити, како ће се на овом суду спојити љубав и правда.
Јер да се смиримо и почнемо мирно да почивамо на ловорикама – кажу, већ сам спасен, алелуја! – како то бива у неким протестантским номинацијама, било би превише наивно. А живети са мишљу да сам грешник и да ћу сигурно пропасти је духовна смрт од малодушја и пре наступања смрти.
Остаје само задржати равнотежу између страха и наде. И сетите се речи Светог Јована Златоустог, који је написао: „У људима истина није сједињена са милосрђем. Али код Бога није тако, него се милосрђе спаја са истином, и то тако да се сама истина назива човекољубљем.
Александр Ткаченко
Превод са руског редакција Чудо
ФОМА.ру
