Правна дефиниција геноцида је по први пут усвојена 1948. године у виду конвенције. 9. децембра 1948. године, Генерална скупштина Уједињених Народа је усвојила резолуцију број 260 која је постала Конвенција о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида, а ступила је на снагу 12. јануара 1951. године након што је довољан број држава ратификовао конвенцију у складу са чланом XIII саме конвенције.
Члан II садржи дефиницију геноцида која гласи:
У смислу ове Конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дјела учињених у намјери потпуног или дјелимичног уништења једне националне, етничке, расне или вјерске групе као такве:
а) убиство чланова групе;
б) узроковање тешких тјелесних или менталних повреда члановима групе;
ц) намјерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или дјелимичног уништења;
д) мјере уперене на спрјечавање рађања у оквиру групе;
е) принудно премјештање дјеце из једне групе у другу.
Овдје је потребно појаснити неке елементе ове УН-ове дефиниције, како би се правилно и у цијелости схватила правна дефиниција геноцида. Дјела, а која су таксативно побројана од слова а до е, су ацтус реус кривичног дјела, тј. радње и понашања која представљају физички, објективни, спољашњи елемент кривичног дјела од којих је убијање чланова групе типичан и чест начин истребљења група. Али, убијање није и једини начин истребљења група, па тако имамо и друге радње под које би се могле подвести, нпр. стерилизације на масовној скали или протјеривање група у предјеле неподношљиве за живот – као што су пустиње. Намјера потпуног или дјелимичног уништења групе је менс реа кривичног дјела, тј. намјера и свијест да се једна група уништи као таква – дакле, психолошки, субјективни, унутарњи, ментални елемент кривичног дјела који се код геноцида назива и геноцидна намјера, елемент чије доказивање с обзиром на обим дјела подразумијева често велику тешкоћу и напоре. Стога, само убијање припадника одређене групе није само по себи нужно геноцид, ако није праћено геноцидном намјером. Да ствари буду сложеније, у етеру се често може чути злосутан израз “етничко чишћење“, појам чија је творба слиједила исти ток мисли као и термини “расна хигијена“ и “финално рјешење“. И овај термин је ушао у колективну свијест за вријеме ратова на простору бивше Југославије, штавише, управо је популаризиран за вријеме њих. У суштини, означава одстрањивање једне непожељне групе са једног простора, што се остварује на низ начина: у виду пријетњи, насилног физичког протјеривања, што може, а обично и обухвата – убијање. Овакве радње могу бити у служби геноцида, али не значи да увијек то нужно и јесу ако нису испуњени сви остали елементи геноцида, дјела које и језички и правно дефиницијски алудира на уништење. Да илуструјем поенту: протјерана лица се могу вратити на огњишта, јер уништена огњишта се могу обновити, али мртви се не могу вратити у живе. Но, да не би дали простора апологетима, минимизаторима и порицатељима утврђених геноцида, изразито је важно споменути и ово: чињеница да многи људи избјегну или преживе геноцид и чињеница да се број жртава може квантифицирати на бројеве који нису увијек у стотинама хиљада или милионима, као и чињеница да је сполна структура понекад накривљена далеко више на штету једног спола (нпр. андроцид, убијање мушкараца) не значе нужно да је одређено дјело погрешно квалифицирано као геноцид. У случају првих и других приговора, исти се у суштини своде на реченице типа “нисмо вас побили све“ или “нисмо вас побили довољно“. Дефиниција геноцида уопће не предвиђа икакав вид броја мртвих као некакав квалификатор за геноцид. Заштићене групе варирају у величинама, па би хипотетички чак и убиство једне особе или неколицине људи, под условима да су испуњени остали елементи дефиниције, могло представљати геноцид. Примјерице, ако су тај појединац или група људи посљедњи изданци своје групе и починитељ настоји да их уништи. Геноцидна намјера, по дефиницији, не мора обухватити цјелокупну групу. Она може бити усмјерена и на дјелимично уништење, а у смислу стварних резултата и посљедица геноцида. Чак и они највећи геноциди нису довели до потпуног уништења група које су биле мете тих геноцида.
Посљедњи елемент су тзв. заштићене групе. У конвенцији су оне експлицитно заштићене, односно, наведене националне, етничке, расне и вјерске групе. Када је конвенција била у фази израде, представљен је приједлог да дефиниција обухвати и политичка убијања – што је у коначници изостављено због противљења одређених држава. Првенствено, али не и искључиво, највеће противљење тада дошло је од стране Совјетског Савеза у којем је тада на власти био Стаљин, чије би масовне политичке чистке могле бити предмет истраге геноцида, уколико би УН-ова дефиниција геноцида обухватила политичка убијања. У националним законодавствима су присутне и проширене дефиниције заштићених група, па тако Кривични законик Канаде у члану 318. који инкриминира Позивање на геноцид у ставу 4 као заштићене групе, односно препознатљиве групе у терминологији законика, предвиђа било који дио јавности који се разликује по боји, раси, религији, националном или етничком поријеклу, старости, сполу, сексуалној оријентацији, родном идентитету или изразу, или менталном или физичком инвалидитету. Са оваквом дефиницијом би се као геноцид могао посматрати и третман хомосексуалних мушкараца у нацистичкој Њемачкој.
Члан III конвенције као кажњива дјела, осим самог геноцида, предвиђа и споразум о извршењу геноцида, непосредно и јавно потстицање на извршење геноцида, покушај геноцида и саучесништво у геноциду.
Поред тога, члан И конвенције констатује да је геноцид злочин без обзира да ли је почињен у вријеме мира или у вријеме рата. Дакле, није ријеч о појави која је искључиво везана за вријеме рата (нпр. скорији примјери третмана муслимана Рохиња и Ујгура у Мијанмару, односно Народној Републици Кини, садрже обиљежја геноцида и о томе се воде академске расправе и позиви за истраге, санкције и кривичне поступке).
Иако је појам релативно скоријег поријекла, сам феномен који се описује је дакако старији. Појам геноцид је први пут у штампи употријебио пољско-жидовски адвокат Рафаел Лемкин у књизи Власт осовине у окупираној Еуропи која је написана 1944. године. Иако је књигу написао за вријеме Холокауста и геноцида Другог свјетског рата, Лемкинов интерес за геноцидима започео је доста раније. У интервјуу из 1949. године, дакле након усвајања конвенције, Лемкин је обзнанио да се раније заинтересирао у сами акт геноцида током хисторије, јер се он тамо десио много пута, те је као студент пратио покушаје кривичног гоњења лица одговорних за масакре над Арменцима који су се десили у Турској за вријеме и након Првог свјетског рата. Уништење Арменаца је цитирао као семиналан примјер геноцида, те се као државни тужилац 1930-тих година залагао за криминилизацију уништавања таквих група – што је у коначници исходило усвајањем конвенције о геноциду. Ти напори да се призна хисторицитет геноцида се огледају већ у преамбули конвенције у којој стране уговорнице признају “да је у свим периодима хисторије геноцид изазвао велике штете човјечанству“.
Упркос међународно усвојеној дефиницији у виду конвенције, засебним дефиницијама у домаћим законодавствима које проширују број заштићених група и судској пракси у одређеном броју случајева, како у међународним тако и националним судовима, појам је често предмет оспоравања, порицања, политичких и академских расправљања, контроверзи, хисторијског ревизионизма итд. – све ово углавном у циљу избјегавања одговорности, легитимизирања циљева и резултата, те одржавања или ширења мржње.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
