Најзад, могуће је да наше извињење не погоди своју мету. Било зато што смо га лоше формулисали или зато што га је наш саговорник одбацио. У таквом случају прихватање самог себе треба да се изнова оствари на делу и да се помири са чињеницом да наше извињење, ма колико нам то тешко пало, неће бити увек прихваћено. Међутим, да би наше извињење добило прилику да постигне свој циљ треба избегавати замке.

На пример, ако употребите неку реч која се може протумачити као условљавање ( „али“, „међутим“ итд), врло је могуће да наше извињење неће постићи свој циљ због начина на који је формулисано. („жао ми је што сам просуо вино на бели уштиркани столњак, али такве столњаке не треба да користите за обичне прилике“). Такво извињење је у старту окривљивање преобучено и „извињење“, исто је као и формулација „жао ми је што вам је тако тешко да прихватите чињеницу да сам просуо вино на ваш столњак“. Тиме у ствари другу особу оптужујемо зато што је погођена нашом глупошћу.

Своје извињење можемо учинити беспредметним, ако саговорник  оклева да га прихвати, па се осетимо увређеним или фрустрираним („рекао сам да ми је жао, што сам просуо вини! Шта сам друго могао да урадим?“). Истина је да у таквом случају не можемо много да учинимо, осим ако повређеној особи не оставимо довољно времена да се смири. Добро формулисано извињење увек је намењено другом. Ако је усмерено само на то да нам буде лакше, није постигло твој циљ.

Прихватити сопствене глупости омогућава нам не само да их само превазиђемо већ и да извучемо поуку: да научимо да прихватимо себе, да себе пожалимо у тешким ситуацијама, да научимо како да истакнемо своју аутентичност кроз искрено и увиђавно извињење.

 

Из књиге – Психологија глупости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име