Порекло кавала је врло тешко одредити. У пећини Гајзенклестерле пронађени су дувачки инструменти направљени од шупљих птичијих костију, на којима се звук добија по истом принципу као и на кавалу. Њихова старост се процењује између 42.000 и 43.000 година, због чега се процењује да је кавал један од најархаичнијих типова инструмената које је човечанство изумело. Широко је распрострањен инструмент.

Присутан је у Турској, Грчкој, Бугарској, Македонији, Србији, Албанији, Румунији, Молдавији и другим земљама

Кавал у српској традицији

Представе музичара на фрескама средњовековних манастира и цркава овог дела Балкана указају на то да кавал датира још из средњег века. Уз звуке кавала некада су се окупљали пастири, завршавали радови у пољу и чувале овце. О његовом значају и важном положају у животу српског народа у јужним крајевима најбоље сведоче бројна предања. Кавал је једини традиционални дувачки инструмент у српској традицији уз чију пратњу се пева.[4]

Свирање на кавалу, као извођачка пракса, у Србији је доминантно заступљено на Косову и Метохији и то у пределу Шар планине, нарочито у Сиринићкој жупи и Призренској Гори. Користи се у православним српским заједницама, словенским муслиманским заједницама (Горани) и албанским муслиманским заједницама.[2]

Један од чувених свирача на кавалу између два светска рата био је Борисав Бошкоћевић из Сиринићке жупе, а после другог светског рата најпознатији је био Милко Величковић (Пећиновчевић). Данас су активни свирачи Миладин Бошкоћевић и Веселин Бошковић из села Штрпце.[4]

Wikipedia

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име