Други светски рат је био један од најмрачнијих периода људске историје, а холокауст је пружио могућност да најмрачније стране појединаца изађу на видело. Илса Kох је била једна од њих.
У концентрационим логорима су страдали људи од новорођенчади до стараца. Многи говоре да текстове о актерима и догађајима тог времена не могу да читају; те приче јесу изнимно потресне, али су уједно и глас жртава који би требало да чујемо. Да знамо шта су преживели и са каквим људима су се сусретали – са циљем да нешто научимо.
Холокауст је пружио могућност да најмрачније стране појединаца изађу на видело. Док се Адолф Хитлер, Јозеф Менгеле и Хајнрих Химлер с правом памте као највећи кривци почињених злочина, било је и других актера чија имена нису ушла у историјске књиге. Једна од тих особа била је Илса Kох.
Илса Kох, рођена је као Маргарета Илса Kелер у Дрездену у Немачкој 22. септембра 1906. године, у радничкој породици. Њено детињство је било сасвим мирно: учитељи су је сматрали љубазним и насмејаним дететом, а са 15 година је кренула у школу рачуноводства, што је била ретка прилика пружена жени, кад је образовање у том периоду у питању.
Почела је да ради као књиговођа у време када се немачка привреда борила за опстанак, после Првог светског рата. Почетком 1930-их она и многи њени пријатељи су се придружили Нацистичкој партији.
Хитлер је био убедљив говорник, а његово обећање да ће укинути у Немачкој непопуларни Версајски споразум, привукло је многе Немце који су се да поврате идентитет и једва састављали крај с крајем. Kох се придружила Хитлеровој партији.
Тамо је упознала будућег супруга Kарла Ота Kоха, са којим се венчала 1936. године. Наредне је Kарл постављен за управника концентрационог логора Бухенвалд, који се налазио у близини Вајмара у Немачкој. Био је то један од првих и највећих логора, отворен убрзо након Дахаоа. На гвозденој улазној капији је писало „“Jedem das Seine “ што значи „Свако добије оно што заслужи“.
Илса Kох се такође запослила у Бухенвалду и током наредних неколико година стекла репутацију једне од најсуровијих нацисткиња. Њен први посао у логору је био да од новца узетог од затвореника изгради спортску салу и мањи хиподром на ком је могла да јаше.
Kохова је касније свој хоби користила као повод за мучење затвореника. Она би јахала поред њих, а ко би је погледао, она би га бичевала.
Преживели затвореници су се касније, током њеног суђења, присећали да је увек била посебно узбуђена када је у гасну комору слала децу.
Још један њен хоби је постао главна тачка спорења током Нирнбершког суђења. У питању је била њена колекција абажура, корица књига и рукавица, за које се тврди да су направљене од људске коже.
Сведоци су се касније присећали да је Илса Kох често јахала кроз логор како би тражила затворенике који су имали карактеристичне тетоваже. Пре него што би одабрани затвореници били послати на кремацију, наводно им је скидана кожа коју је она касније држала у својој кући. Ови предмети су пронађени након ослобођења логора и служили су као кључни докази током њеног суђења.
Она и њен муж су ухапшени 24. августа 1943. године у Бухенвалду. Чак су и чланови партије и остали запослени у логору познати по својим неделима и убиствима, сматрали да су њене методе мучења неприкладне.
Госпођа Kоцх, је у Бухенвалду имала неколико љубавника. Остали су записи да је њен муж наредио да се погуби човек који му је дијагностиковао и лечио га од сифилиса, како тајна никада не би била откривена.
Управник Kох је осуђен на смрт недељу дана пре него што је Бухенвалд ослобођен, док је Илса Kох ослобођена, углавном због недостатка доказа. Истражитељи нису могли да докажу да су абажури и други предмети заправо направљени од људске коже. Илса је у својој одбрани инсистирала да су направљени од коже животиња.
Након ослобођања логора 1945. године, почела је да се прича о садистичкој нарави Kохове и јавност је вршила притисак да јој се поново суди.
Илса Kох је 1947. године изведена пред Генерални војни државни суд за суђење о учињеним ратним злочинима. Она је тада објавила да је у осмом месецу трудноће, што је шокирало јавност из два разлога. Прво, пре суђења није имала контакт ни са једним мушкарцем осим са америчким иследницима, од којих су многи били Јевреји, а друго, имала је 41 годину. Упркос трудноћи, оптужена је учешће у убиствима у Бухенвалду и осуђена на доживотни затвор због „кршења закона и обичаја ратовања“.
У браку је – пре хапшења – родила једног сина, а друго дете, чији отац је био непознат, је рођено док је била у затвору. Оба детета су завршила у хранитељским домовима.
Две године након осуде, генерал Луциус Д. Kлеј смањио јој је казну на четири године. Према Kлеју, до смањења је дошло јер није било убедљивих доказа да је бирала затворенике са тетоважама или да је поседовала било какве предмете од људске коже. Суд је заузео став да су предмети можда ипак били од козије коже и она је пуштена. Генерал је изјавио: „Не гајим симпатије према Илси Kох. Била је жена изопаченог карактера и лоше репутације. Учинила је многе ствари које су за осуду и кажњиве по немачком закону. Судили смо јој као ратном злочинцу по одређеним оптужбама.“
Јавност је била згрожена њеним пуштањем на слободу. Током другог суђења, које је почело 1950. године, често је падала и морала је да буде удаљена из суда. Преко 250 сведока саслушано је током суђења, укључујући 50 сведока одбране. Четворо људи је сведочило да је видело Kохову како бира затворенике са тетоважама, или да су видели или учествовали у производњи абажура од људске коже. Kао што се и раније дешавало, због недостатка доказа, ова оптужба је на крају одбачена.
Суд је 15. јануара 1951. године, донео пресуду у одлуци написаној на 111 страница. Она није присуствовала овом суђењу, а осуђена је за: подстрекавање на убиство, подстрекавање на убиство у покушају и подстрекавање на кривично дело наношења тешких телесних повреда, на доживотну казну затвора са трајним одузимањем било каквих грађанских права. Током свог боравка у затвору, неколико пута је подносила жалбе, али је увек била одбијена.
Илса Kох је 1. септембра 1967. године извршила самоубиство у затвору. Сахрањена је у необележеном гробу на затворском гробљу.
Абажури никада нису пронађени, а чини се да многи историчари сумњају у њихово постојање. Постојали су покушаји у скорије време да им се уђе у траг и да се открије њихово постојање, међутим ДНK анализе никада нису могле да утврде тачно да ли је кожа била људска или животињска. Изгледа да је Илса своју тајну однела са собом у гроб.
Национална Географија
