Извињавам се због хебрејског, али разумећете за минут.
И Бог рече: „Нека буде светлост“ („иехи’ор“).
Постоји стара мистична јеврејска идеја да када је Бог стварао створено, Он је то учинио тако што их је изговорио у постојање, тако да је постојала тачна кореспонденција између изговорене речи и створене ствари.
На основу тога, веровало се да особа која говори исту реч (на хебрејском, наравно) може и да изазове настојање те ствари. То је, на први поглед, прилично магична презентација Божјег стваралачког чина. Али инстинкт је, мислим, уочљив и указује на један од великих проблема у природи самог језика.
Језик се током времена све више апстраховао, удаљио од објеката света.
Ово је посебно случај у савременим језицима као што је енглески са својим огромним вокабуларом који је углавном изграђен од позајмљених речи.
Јуче сам пару адолесцената рекао да су „интерпидни“(неустрашиви,п.п.).
Наравно, добио сам празне погледе.
Њихова мајка је охрабрила једног рекавши: „Знаш шта то значи.“ Није могла да се сети.
Ово је пример великог дела нашег позајмљеног језика и развоја метафоре. Изговарамо реч („интерпидни”), али не чујемо њено значење. Постоји нешто као пауза између онога што говоримо и онога што мислимо. Сам тај прекид (замало да напишем „дисјункција”) представља отуђење у нашим речима, живот који се живи у апстракцијама.
Хајде да размотримо Адама.
Бог ствара речју, говорећи створено у постојање.
Он, међутим, прави Адама руком, по свом лику.
Уместо да буде „изговорен“ у постојање, сам Адам је „говорник“, попут Бога.
Видимо Адамову улогу као говорника у именовању животиња: И створи Господ Бог од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их човеку да види како ће сваку назвати. И како год је човек назвао свако живо биће, тако му је било име. (Пост. 2:18) И, наравно, именовање се ту не зауставља.
Бог обликује жену узету од мушкарца. Адам изјављује: „Ово је сада кост од мојих костију и месо од мог тела; она ће се звати ‘човечица’ јер је извучена из човека“.
Човек је „именивач“.
Ово је прилично значајно за разумевање тога шта значи бити човек. Јер давање имена животињама је чин „подкреације“ (да употребим термин који се Толкину допадао). Име животиње је њена природа. Бог је створио животиње, а човек их је учинио оним што јесу.
К.С. Луис је сматрао да су кућни љубимци више налик животињама из рајског врта него дивљим животињама, јер очигледно више воле поглаварство људи и реагују на то на чудесан начин. Под вођством човека, лав ће заиста лежати са јагњетом.
Многе приче о свецима и животињама (чак и у дивљини) такође указују на ову улогу. Творевина стење за слободом коју налази када се „синови Божији“ врате на своје право место и улогу.
Пад људских бића у грех не уништава нашу способност да именујемо, али почиње дуг пут отуђења од којег све више патимо.
Јеврејски појам везе између ствари и имена у стварању има пандан у хришћанској доктрини о логоима створених ствари. Све створене ствари имају свој унутрашњи разлог (логос) и сврху.
Светоотачка традиција описује „контемплацију природе” као процес опажања и разумевања логоса стварања. Ово није вежба посматрања творевине као апстракције. Заиста, то је сушта супротност томе.
Таква теорија је заправо чин заједништва у којем наше опажање и сазнање улазе у то првобитно учешће са створеним које је Бог и намеравао. Ово се посебно манифестује у Христовој служби.
Његова реч ветровима и мору, „Мир, буди миран“, није приморавање или принуда природе.
Онај који је Логос, говори логоима творевине која уздише.
Креација поново чује, први пут од Едена, глас Правог Адама који зна њено име.
„Какав је то човек да му се и ветрови и море покоравају?“, питали су.
Одговор је: „Какви смо ми људи када нам се ветрови и море не покоравају?“
Христос не само да подсећа на нашу улогу у именовању створеног, већ га чујемо и како говори наше право име.
Позив ученицима има ову особину.
Како то да одбацују оно што раде, остављају све и иду за Њим?
Онај који улази на капију је пастир оваца. Вратар му отвара капију, а овце слушају његов глас. Своје овце зове по имену и изводи их. (Јн 10,3)
Ово је тачно у нашој интеракцији са Христом, баш као што важи и за сву творевину: Подигни очи увис: ко је све ово створио? Он води звездани дом по броју; Сваког зове по имену. Због Његове велике моћи и моћне снаге, ниједан од њих не недостаје. Исаија 40:26
Док Христос говори наше име, он нас изговора ближе лику и подобију Божјем. Полако, почињемо да откривамо истину о нашој улози оних који дају имена. То се дешава у светом крштењу и наставља се кроз наш живот.
Посебно смо научени да волимо име Исусово. Ово је право име Логоса, „Од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име“ (Еф. 3:14). Говорећи о Христу, како једни другима, тако и целој творевини, почињемо да увиђамо истину свега око нас.
У списима и химнографији Цркве, често смо описани као „рационална јагњад“ (λογικα προβατα). Ово би се могло превести као „јагње која говори“. То је јединствено за људска бића – међу осталим животињама ми смо као богови (моје извињење мачкама).
Међутим, што се више удаљавамо од Бога, то се наш говор више дегенерише у буку. Када наше речи (логои) престану да се римују са Речју (Логос), првобитна сврха се губи и наше речи се крећу ка небићу („суштини“ зла).
То је такав бесмислен говор који се помиње када нам Свето писмо налаже да се уздржимо од „празног разговора“. Није „чаврљање“ оно што је проблематично, већ речи чија је сврха изгубљена и утопљена у буци небића. Ово је љубав: видети и именовати све ствари по томе ко и шта заиста јесу.
То је вапај срца све творевине, смисао њеног стењања и муке. Схватајући ово, почињемо да се сећамо зашто нам је уопште дата способност говора.
Говоримо зато што постојимо на слику и прилику Бога, Говорника свих ствари.
Ако чујемо речи псовке и осуде, није нам их изговорио Бог, већ они који су почели да губе способност истинитог говора.
Говорите пажљиво, сва креација слуша.
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2019/12/23/and-god-said-%d7%99%d6%b0%d7%94%d6%b4%d7%99-%d7%90%d7%95%d6%b9%d7%a8/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 20.10.2022.
