Лепиња у три варијанте, пекарски кромпир, калинџо, али и умакање врућег сомуна у пржуљу из које се пре пар минута извадило печено јагње биле су пекарске понуде којима је мало ко могао да одоли…

У време када су кафане биле средиште друштвеног живота, уз чашицу пића сазнавале су се вести, чаршијске и белосветске. Разговарало се о свакодневици, уговарала се куповина и продаја.

На та давна, многи кажу боља и опуштенија времена, подсећа ужички историчар Милорад Искрин у својој управо објављеној књизи „Кафане и пекаре старог Ужица 1832–2009”.  Четири године је Искрин, коме су сада 84 године, на њој радио, стотине кафана и пекара обухватио. Тако је настало ово допуњено издање његове књиге „Кафане и пекаре Ужица”, проширено записима о угоститељским објектима из новијег времена.

Прве кафане (ханови, механе, гостионице) у Ужицу су настале 1832. године. Ужичка варош је крајем 1866. имала 3.164 становника и 446 кућа, а 260 дућана и 20 механа. Четири године касније број механа се повећао на 26, а 1873. удвостручио. Ужице се потом развијало, трговачки и занатски послови ширили. Кафана је овде било још више почетком 20. века.

А свака је имала своју особеност. „Кафана Татомира Вучковића у Крчагову имала је хладњак од лескових грана и папрати, она ’Код ђеда’ на Доварју неколико питомих багремова, а кафана Веселина Јанковића на Царини такође багремова стабла испред. Кафана ’Код липе’ подно Сарића Осоја имала је велику липу, кафана у Ади дудова и јабукова стабла…”, бележи Искрин.

Имале су и свој особени шмек. Неке су мирисале на ракију, вино, дуван, роштиљ, бели мрс или суво месо, на врућ сомун. У озбиљнијим је био и по један примерак дневних новина („Политика”, „Време”, „Правда”) причвршћен за рам од букове трске који је висио на неком од чивилука или кука на зиду.

„У више кафана су ’дежурали’ Цигани виолинисти и на позив гостију започињали свирку, која се завршавала у зору. Зими су организоване забаве, за које се, поред пића, спремала и храна: сарма, ћурка на подварку, прасеће печење, гибаница, бурек. Стварао се и штимунг забаве: шаљива пошта и обавезна лутрија. Често је главни згодитак био печено прасе”, наводи аутор.

Кафане су били и оријентири за оглашавање друштвених збивања, места за поласке, протестне скупове, пред њима је лупао добошар. Али, истиче Искрин, кафане су многе породице довеле и до пропадања, домаћине до просјачког штапа. Због пијанства или коцке. Начелство је доносило прописе против пијанчења, банчења и коцкања у кафанама. А Ужице је имало и бекријску славу са изабраним председником, као и свог „краља шприцера”.

Помиње Искрин и познате кафане које су се годинама одржале: „Топ” Недељка Радовића, Курлагина кафана (која и данас ради), кафана „Бреза”, „Два багрема” (водећа предратна кафана ужичких интелектуалаца), кафана Томе Наумовића, „Мали Париз”, као и прве хотеле „Златибор”, „Париз”, „Палас”. Познати угоститељи тог доба су и браћа Шмакић (Миле и Добро), Станиша Петаковић, Богосав Бодић, Радојица Јовановић, Спасоје Радишић, Милан Лучић… Описује их аутор у поглављу „Од кафане до кафане” и оживљава заборављене кафане из сваког дела града.

Своје место у књизи имају и пекаре. Не само за производњу хлеба и пецива, некад су биле познатије по јагњећем и прасећем печењу.

„Реткост је била да се поред кафанског објекта не налази и пекара. Добродошле су уз кафану, јер ће кафански гост уз пиће тражити да нешто и презалогаји. Јагњеће печење, лепиња у три варијанте, пекарски кромпир, калинџо, али и умакање врућег сомуна у пржуљу из које се пре пар минута извадило печено јагње, биле су пекарске понуде којима је мало ко могао да одоли”, пише у књизи, уз напомену да је стара пекара обавезно имала ћепенак, пањ на коме је сечено печење, ченгеле за вешање закланог брава, комарник за непродато печење и кантар с тегом. Део где се хлеб месио звао се мурлук, у њему су биле дрвене наћве, пинокоте (дрвене лопате) и калупи. Онда се нису правиле векне него округли хлебови. Биле су унутра и веће пржуље и качице с кајмаком, корпа с јајима, судови за претоп (моцу), „све за прављење ужичког специјалитета комплет лепиње, коју је неки путник намерник у наше време назвао лепиње са свачим (данас и лепиње са све)”.

„Од старих пекара позната је и у ово време чувена за комплет лепиње ’Шуљагина пекара’, затим пекаре Бранка Ковачевића, Бранка Тодорића, Обрада Јованетића, Влајка Шуљагића, Миленка Словића, Јевђа Ристовића, Пера Стојића, Радивоја Полића”, набраја Искрин.

У послератно доба ужичко угоститељство је од приватног постало државно. Ту доминирају УП „Слога” и Пекарско предузеће „Сретен Гудурић” са својим објектима, других није ни било. Али с временом се приватни сектор поново враћа, потискује те друштвене. Дају се модернија имена кафанама: бифе „Стадион” постаје „Порт Саид”, кафану „Пролеће” сви зову „Џакарта”, „Ракијски пијац” је кафана „Конго”… Помиње Искрин и власнике првих кафића, набраја многе ововремене кафане, кафиће, пекаре, бурегџинице, објекте брзе хране. Пише да у пекарама заживљавају нови начини производње хлеба, да се пекарски занат индустријализује и модернизује.

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име