Зачеци и развој фармације код источњачких народа у Кини
Здравствена култура се јавља око 3000 година п.н.е. Лечење и израду лекова сматрали су божанским делом, тако да су први лечитељи били императори (они који су били одабрани од Бога). Владар Фу-Ши је творац старокинеске философије о два принципа који се налазе у природи и служе одржавању живота, јин и јанг. У болести доминира женски принцип јин (вода) – хладан, таман и негативан. Тада треба појачати мушки принцип јанг -активан, светао, јак, позитиван.
Владар Хуанг-ти је први увео акупунктуру – терапија убадањем иглама на неке тачке тела. Ова област је данас призната у свету за лечење неких обољења. Значајан је квалитет игала (Ау злато, Аг сребро, бронза) и дужина игала.
Владар Ше-нунг је био познат као „воловско срце“ јер је на себи испитао многе лекове и увео их у употребу. Заустављање крварења вршено је желатином, ушиване су ране кљештима тврдокрилаца којима су по заривању у рану откидали главу. Вршена је вариолизација тј. стимулација имунитета против богиња. Гној са краста оболелог човека мазали су на виме краве (влажна и топла средина). Кад животиња оболи, њене красте су скидали, пулверизовали и удувавала их је особа која се имунизује.
Опијум је коришћен као антидизентерик и аналгетик. Кина је данас један од највећих произвођача опијумског мака за потребе фармацеутске индустрије. Легенда казе да је опијум „фу-јинг“ настао из мака на који је пала Будина трепавица.
Од лекова минералног порекла користили су Fegvozđe (код анемије), Hg-živa (код сифилиса), As-arsen (код обољења коже и маларије).
Конфучије 551-479 п.н.е.-философ и мислилац, творац старе кинеске религије и претеча будизма. Зачетник је здравствене етике, није се бавио лечењем и израдом лекова, већ је истицао моралне вредности лекаро-апотекара. Лекаро-апотекар „мора да цени људски живот, сви пацијенти имају подједнако право на лечење, мора поштовати људе и увек имати на уму патњу пацијента, а не материјалну добит“. Неки лекови и принципи кинеске медико-фармације се примењу и данас у целом свету, они су спој традиционалне и савремене медицине и фармације.
Настанак и развој фармације у Индији у „Веда“ периоду
Периодизација у индијској фармацији:
1. “веда“ период – брамански свештеници
2. пребудистички период – школовани лекаро-апотекари који нису свештеници
3. будистички период – будистички свештеници школовани за израду лекова и лечење
Писани медицински извори потичу око 2000 година п.н.е. Религијско схватање медицине и фармације, болест је казна од Бога. Лечитељи су били брамански свештеници, али међу њима има и лаика. Храмови су истовремено и болнице. Вода је света, терапија водом-облоге, инхалације, дијете, купање. Водили су рачуна о хигијени и дијети и радили на образовању становништва – сви морају да се купају и на тај нацин спречавају болести. Одвајају чисту од нечисте хране. Жене су нечисте у периоду циклуса и после порођаја. Чували су здравље жена за време циклуса и после порођаја обезбеђујући им довољно воде.
Веда значи света књига. Ригведа је најстарија света књига која описује неке лекове и лековите препарате. Атарваведа је најстарија медицинска књига. Залужни су за развој тзв. „шећер-мед фармације“ јер је овде шећер добијен из шећерне трске (истиснут, па укуван сок исцеђен из шећерне трске) коришћен као лек, помоћна материја, коригенс укуса, конституенс, конзерванс.
Настанак и развој фармације и медицине у Египту
Краљ Мена је основао државу Египат 4400 година п.н.е. Моћно царство са великим бројем династија. Верују у загробни живот и подижу пирамиде (гробнице фараона, сачуване су мумије тј. њихова балзамована тела). Докази о писмености народа су хијероглифи и папирус.
У Египту је коришћена органотерапија „нечиста апотека“- мокраћа, жуч, млеко, измет су стављали у лекове са жељом да истерају демоне као узрочнике болести. Млеко мајке која је донела на свет мушко дете може да се користи за лечење неких болести.
Египћани су зачетници хемије. Израде хемијских једињењна из руда. Одржавање хигијене коришћено је за превенцију и лечење. Разликовали су чист и загађен ваздух. У Еберсовом папирусу наводи се „пнеума живота“ и „пнеума смрти“ и то је први писани документ о теорији пнеуме. Поправљали су ваздух разним кадовима и инхалацијама. Као терапија коришћено је и редовно клистирање, пуштање крви пијавицама или оштрим предметима, гнојне и инфициране ране лечене су облогама и каутеризацијом коже. Кожне болести су лечили плеснивим хлебом.
Египћани су добри окулисти, трахом је египатска болест. Успешно су лечили и гинеколошке болести. Хијероглиф који значи болест представљен је у облику црва.
Настанак и развој фармације и медицине у Месопотамији
Месопотамија се налазила на подручју данашњег Ирака, између две реке Тигар и Еуфрат. Дели се на три епохе:
1.сумерска епоха
2.вавилонска епоха
3.асирска епоха
Извор првог реда за изучавање историје фармације Месопотамије је Хамурабијев законик. То је први законик у робовласничком друштву! Доказује да су имали школоване стручњаке за лекове и лечење. Казна и награда у зависности од друштвеног статуса пацијента.
„Ако је болесник умро кривицом лекаро-апотекара или изгубио око, треба лекаро-апотекару одрезати обе руке. Ако је болесник био роб, лекаро-апотекар мора да надокнади другим робом.“
У Месопотамији се први пут у историји фармације јавља назив апотека, магаза, складиште! Постојала је улица са апотекама у Вавилону, тако да су их пацијенти могли лакше пронаћи, а и сами апотекари су лакше могли да размењују знања и искуства.
Култ змије
Сумерско-вавилонски бог здравља Нингизида приказиван је са змијом око штапа или са две змије око штапа. Змија око чаше је симбол фармације, а змија око штапа је симбол медицине. Пошто се змија „пресвлачи“, тиме је важила за симбол одбацивања болести и подмлађивање. Новија тумачења змије око штапа односе се на фалус, мушки полни орган, који у ерективном стању може да да живот.
Старогрчка медицина и фармација пре Хипократа и Критска медицина и фармација
Периодизација историје фармације и медицине у Старој Грчкој:
1. Старогрчка медицина и фармација пре Хипократа, предхипократско доба(2000-460 п.н.е.)
2. Хипократска медицина и фармација (460-375 п.н.е.)
3. Постхипократска старогрчка медицина и фармација (375-143 п.н.е.)
Око 2000 година п.н.е. грчка племена Дорци, Јоњани и Ахајци дошли су на територију Грчке и мешали се са староседеоцима. Претеча хеленске културе је критска (мињонска) култура. Познате су биле и биљке са Крита које су лекаро-апотекари користили. Ахајци преносе критску медицину на копно (грчка медицина). Грци су поставили темеље целокупне људске уметности и науке као сто су философија, математика, физика, историја и архитектура. Грчка је прва култура у Средоземљу која је медицину и фармацију ослободила празноверја и мистике, одбацили су религиозни догматизам и омогућили развој научне мисли.
Хипократ
Рођен је на Косу 460-375 п.н.е, школовао се у коичкој медицинској школи где је његов отац био учитељ. Упознао се са знањима медицинских скола Средоземља и са оним на Далеком истоку, проверавао их и само проверно добра је преносио својим ученицима. Примењивао је алотропски нацин лецена, слицно се слицним леци-нпр. температуру је скидао температуром. Деловао је на превенцију болести – лепо је да се лечитељ брине да болестан оздрави, али још боље да брине да се здрав не разболи.
Истицао је храну као лек, као и важност правилне исхране, посматрао утицај хране на здраве и болесне. Дијагностификовао је болести прегледом урина (боја, мирис, талог, укус). Здравом човеку треба бар једном годишње испустити крв и дати клистир. Лечење је сматрао светом дужношћу лекаро-апотекара и залагао се да буде бесплатно. Записао је заклетву коју је и сам полагао. Хипократову заклетву су створили Питагорејци, а Хипократ је записао, па по њему носи назив.
Медицинске школе у Александрији, токсикологија
Александрија (град на ушћу Нила) је био град културе и науке, као и град школа. Имао је велику библиотеку (700.000 папируса, скрипти, књига). Постојао је и зоолошки врт и медицинске школе. Емпиријска школа у Александрији своја знања је заснивала на искуству и експериментима. Школовали су токсикологе, хербаристе, оставили књиге о лековитом биљу са илустрацијама у боји (не хербаријум од сувог биља).
Најпознатији токсиколози били су владари: сиријски краљ Антион, краљ Митридат и египатска краљица Клеопатра. Клеопатра је била симбол лепоте, добре политике и познавања отрова. Умрла је 30 године п.н.е. Дошло се до закључка да свакодневно уношење отрова и постепено повећавање дозе, доводи до толеранције, односно до стварања извесне отпорности. Тражи се универзални антидот свих познатих отрова и тако је настао теријак.
Теријак као универзални антидот
Теријак поликомпонентни препарат, замишљен и направљен као универзални антидот за све врсте отрова. У састав теријака је улазио опијум у комбинацији са татулом и велебиљем. Обавезне компоненте биле су дроге анималног, биљног и минералног порекла. Поменути владар и токсиколог Митридат експериментисао је на себи, члановима своје породице и на животињама (на паткама које је сматрао најотпорнијим животињама, хранио их је арсеном и змијским месом, затим пио њихову крв и био отпоран).
Вршио је експерименте и на робовима, давао им храну и пиће са отровима, посматрао симптоме, па давао антидоте у циљу лечења и утврђивања дозе.
Митридат је отровао око 80 000 римских заробљеника. Када је Митридат покорен, рецепт о теријаку је доспео у руке Андромата старијег који га је изменио и додао осушено змијско месо. Када је био опкољен Митридат се сам убио, отровао се Ас2О3. Израда теријака је била привилегија угледних и цењених апотека, израђивао се ретко 1-2 до 3 пута годишње, чувао се у лепо украшеним посудама. Састав теријака: осушено змијско месо, опијум, мед за одговарајућу конзистенцију. Када је утврђено да змијско месо није отровно, више се не користи за теријак, али мед и опијум остају у формулацији теријака.
Римска медицина и фармација
Развија се од 750-363 године п.н.е. Први учени грчки лекаро-апотекари су били робови, које су Римљани ослобађали јер су били школовани и радили су као слободни лекаро-апотекари. Римска медицина и фармација се развијала под утицајем античке. Развијена је била превентивно-комунална хигијена: аквадукти су били системи за пијаћу воду, клоаке системи за канализацију, а терме купалишта.
Лекаро-апотекар Гален и његово учење о лековима
Гален (129-199 н.е., Цлаудиус Галенус) Имао је своју апотеку и био је Грк. Грци имају једно име, али када је ослобођен ропства додали су му име Цлаудиус (узвишен). Обичај у Риму је био да се по ослобађању и стицању римског дрзављанства, дода имену још једно име, обично име доброчинитеља који му је помогао.
Био је сакупљач знања различитих философских праваца и медицинских скола и одабрао је оно сто је најбоље.
„Мој дух се хранио поједнако резултатима и емпиријске и догматске школе…“
Гален је увео учење о спиритусима. Основни принцип је душа, која је суштина животне енергије, душа управља материјом која ради ње постоји. Другим речима, тело је само инструмент душе. Овакво схватање је омогућило да Галена прихвате све монотеистичке религије у средњем веку. Основа Галенове медицине заправо представља Хипократову медицину. Хришћанство га назива Дивиниус Галенус- божански Гален, а само учење је подигнуто на ниво Бога.
Све што је Гален написао важило је и 1400 година после њега (тј. током средњег века). Сматрао је да сваки лекаро-апотекар мора да буде и добар философ. Спроводио је анатомска истраживања на људима и животињама. Анимална су била дозвољена у Риму и вршио их је на мајмунима, и своје закључке применио на људе. Хумана истраживања била су забрањена у Риму, па их је вршио у Египту. Постгаленски период је период стагнације (емпиријског и народног празноверја).Галеново учење прерасло је у догму која је владала европском медицином до XVII века.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
kultivisise.rs
