ИМЕНДАН МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Данас је велики празник – Свети Фотије Велики, један од стубова Православља, један од учитеља Цркве Божије. Живео је у 9. веку, у времену иконоборства, борбе против светих икона. Његови родитељи били су мученици за иконе. Дакле, потекао је из свештене, врло образоване и угледне породице у Цариграду. Читав живот размишљао је да буде професор, учитељ.

Он је основао неку врсту академије – хришћанске академије, не Платонове, која је требало да замени старе паганске академије, које су имале свој значај, али нису биле у складу са хришћанским учењем. Сабрао је најумније људе тога доба и основао академију православне философије и мудрости.

Ученици те академије били су Света браћа Кирило и Методије, које је касније послао у велику мисију међу словенске народе – најпре у Моравску и Чешку, а потом и у Охрид. Са друге стране, други мисионари из њихове групе кренули су ка Русији, где су извршили велику мисију.

Када су Руси дошли у Цариград да разговарају са представницима Цариградске цркве о томе да ли да прихвате Православље или Римокатолицизам, који је у то време био наметан кроз прозелитизам, доведени су у храм Свете Софије. Тамо су присуствовали Светој Литургији, где су певали дивни хорови, који се до данас помињу као анђеоски. После тога, Руси су рекли да нису знали да ли су на небу или на земљи.

Тада су одлучили да прихвате Православље. Убрзо након тога крстила се њихова кнегиња, Света равноапостолна Олга, а касније и кнез Владимир Кијевски на реци Дњепар, што је читава једна библијска повест.

Свети Фотије је своје ученике слао у мисију. Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић називао га је „кумом Словена“ у својим делима. Говорио је о његовом значају, о томе да је био чувар Православља, заштитник трона Цариградског, борац за очување Цркве, али и целог Православља од властољубља Запада и папског примата.

Свети Фотије је такође изобличио јеретичко учење које је Запад прихватио, а то је догмат о исхођењу Светог Духа и од Сина – тзв. Filioque. Он је то видео као јерес и јавно говорио о томе, а касније ће Свети Марко Ефески такође осудити ту заблуду.

Данас је, дакле, велики дан, велики празник, а ми смо мали и слаби – бар ја за себе то могу рећи. Али, хвала Богу, снага је у Господу, у Његовом благослову, у нашој Цркви, у вери, нади и љубави. Те три врлине воде човека на гору Преображења, на Таворску гору. Тако су се и апостоли Петар, Јован и Јаков успели на Тавор тим врлинама.

И ми смо позвани да свој живот водимо тим путем и да се ка Богу постепено уздижемо.

Нека је срећан данашњи празник свима који га славе, а они који га не славе, нека се сете учитеља нашег – Светог Фотија. Јуче сам написао једну песму о њему. Писао сам и раније, али ова је другачија – може да се пева, већ сам је мало певушио синоћ и видим да неће бити лако.

О Светом Фотију није лако ни причати ни певати, јер је он био сведок Истине. Такви људи не праве компромисе. Говорио је о властољубљу, јеретичким учењима, о стварима о којима су други ћутали или су мислили да није њихово да о томе говоре. Свети људи били су људи Истине.

А за нас, Истина није апстрактан философски појам – Истина је Христос.

Свети Фотије је био страдалник и прогнаник, попут Светог Јована Златоустог. Неколико пута протеран је са своје патријаршијске катедре у Цариграду, ни крив ни дужан. Када су га једном приликом водили у манастир, где је требало да буде затворен, рекао је: „Једино ми је жао што немам своје књиге да читам.“

Цео живот био је професор, богослов, учитељ, посвећен науци и вери.

Нажалост, нема много храмова посвећених Светом Фотију. У Солуну постоји један, али чак ни у Грчкој их нема много.

У књизи „Српски јерарси од 9. до 20. века“, коју је написао блаженопочивши владика Сава (Вуковић), нема српских јерарха са именом Фотије. То име је ретко међу монасима, а разлог је што је на Западу Свети Фотије представљен као онај који им се супротставио, па чак и као виновник Великог раскола 1054. године.

Али то није истина.

Свети Фотије је био борац за јединство Цркве, какво је постојало хиљаду година пре тог догађаја. Он је бранио древни концепт јединства, какав је и Рим некада имао.