Буди се пролеће а са њиме и нова душевна расположења код људи. Увлачи се тада у човека исто магловито, меланхолично понајчешће, са све чешћим сетом и жељом за сањарењем и заљубљивањем као и са нервним кризама сексуалног карактера. Па ипак су нам та нова пролећна осећања тако блиска и драга. Она буде у нама заспале успомене, жеље које се протежу до на крај хоризонта, и које допиру до самог неба. Тако ми је пријатно и умилно било стајати данас крај отвореног прозора наше медицинарске собе у болници и посматрати даљину. Не само душа, него и око воли даљину. Осећао сам просто како ми се очи и цело тело одмарају погледом у плаву даљину, у небо местимично покривено облачићима, који су добили разне, природне унца које је залазило. Велико је то осећање души поглед управљен чистом, осети неко огромно олакшање на души, све бриге, патње, сузе нестају као руком однете, а у срце, се увлачи нека небеска доброта и нежност. Душа се расплине од доброте и љубави, како би рекао Сметана. Али то плаветнило небеског свода је тако чисто д а ни једна сликарева земаљска боја није у стању верно пренети на хартију или платно. А и како би? Ко је у свету још био тако велики па успео дати израза и форму вечним стварима? Што се човек пење све на већу висину, утолико је немоћнији да искаже другим људима своје доживљаје.
Из дневника Владете Јеротића – Од 1945-1954
