„и не буди неверан него веран.“
Јн 20:27
Тема коју разматрамо утемељена је на на једном од најпознатијих библијских наратива, приповести о тзв. Томином неверовању. Пре него се усресредимо централну сцену овог наратива неопходно је да се подсетимо да је Јованово чврсто повезано са Христовим знамењима (чудесним делима која носе идејну поруку, види А ОН ГОВОРАШЕ О ХРАМУ ТЕЛА СВОЈЕГА – терминолошко – временске загонетке четвртог еванђелисте и ОН ДОЂЕ НОЋУ ИСУСУ – поруке тајанственог разговора Никодима и Христа), која су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово (Јн 20:31 уп. 19:35).
Наведене речи биле су очигледно закључне речи читавог еванђеља коме је накнадно додато пог. 21. Оне недвосмислено упућују да је читав спис написан са једним основни циљем – да пробуди веру код читалачке публике. Не чуди стога, што се у еванђељу са овим појмом сусрећемо скоро сто пута. Тема веровања се протеже од уводних па све до закључних стихова еванђеља. На почетку еванђеља читамо да је Јован Крститељ сведок који дође да сведочи о светлости, да сви верују кроз њега … који га примише даде власт да буду деца Божија, који верују у име његово.
Не би смела да се превиди чињеница да израз вера не постоји у Јовановом еванђељу. Четврти еванђелиста о (не)веровању увек говори користећи глаголски облик. За њега ве (не)веровање активни чин или његово изостајање. За Јована вера није интелектуални став, већ вољно-интелектуална активност. Вера никада није позиција, већ је увек деловање. У свим случајевима (не)веровање је усресређено (посредно или непосредно) на Христа (личност, дела или речи).
На неки начин, вера је реактивног карактера. Она се јавља као одговор на сведочанство. На елементарном нивоу то је сведочанство изведено из његових знамења (чудесних дела), али то није крајњи домет вере, будући да разумевање смисла тих знамења (објашњеног у говорима и дијалозима са којима су наративно повезани) побуђује дубљу веру „вишег степена“ засновану на Христовим речима, сведочанству Писма и „неухватљивом“ сведочанству Светог Духа који „дише где хоће.“
Ово је оквир унутар кога се обликује приповест о изградњи и надградњи вере почев од оне прве и најбазичније вере, вере која је последица знамења схваћеног на нивоу чуда и њиме условљеног (Јн 2:11; 4:48; 6:29-30; 10:42; 11:15; 12:11; 20:8), преко накнадне вере утемељене на Писмо, сведочанству оних који су се сусрели са Христом и самој Христовој речи (Јн 2:22-23; 4:39.41.50.53-54; 5:24; 6:69; 8:30-31; 13.19; 17:20) до вере која је последица сједњиња са Христом у заједници љубави (Јн 16:27; 17:28). Вера и веровање, како су представљени у Јовановом еванђељу, услови су вечног живота (Јн 3:15-18; 5:24; 7:38-39; 8:24) и (не)веровање је основна тачка поделе међу људима (Јн 7:5; 9:18; 10:25-26; 16:9).
Потпуно би, стога, било оправдано рећи да је Јованово еванђеље – еванђеље веровања. Није, стога, чудно што се оно закључује поменутом архетипском сценом чији је главни протагониста св.ап. Тома, једини од ученика који није био присутан у горњици када се Христос јавио окупљеним апостолима вечери првог васкрсног дана (Јн 20:19-24). Он је, стога, био приморан да поверује или не поверује на бази сведочанства других апостола. Његове знамените речи: ко не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати (Јн 20:25) откривају његову реакцију.
Треба имати на уму да је Тома већ представљен у овом еванђељу. У ранијим поглављима, он се међутим, мање описује као скептик, а више као лојалан али песмистички следбеник Господњи који каткад спорије схвата Христове поуке (11:16 i 14:5). То,међутим, није било карактеристично само за њега, већ се у многим приликама може повезати и са другим Христовим ученицима (нпр. Јн 8-9). У том контексту, и ове Томине речи одражавају став који су остали апостоли и сами исказали (Лк 24:11), наравно, вербализован на један више него упечатљив начин.
Еванђелиста прећутно Томине речи поставља као изазов са којим се сусреће вакрсли Христос, изазов који он прихвата и осмог дана односно друге недеље васкрсења одговара на њега контра изазовом упућеном Томи: пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку моју и метни у ребра моја да би му потом рекао знамените речи које су основни мото овог размишљања: и не буди не веран, него веран (Јн 20:27).
Томина реакција нам није детаљно представљена. Еванђелиста не каже да је Тома заиста ставио Христове ране (предма нас у том правцу упућују речи његове посланице и рано црквено предање, 1Јн 1:1-3; Игњ, Смир 3:2), већ преноси само његово величанствено исповедање: Господ мој и Бог мој (Јн 20:28). Као да је је снажан скептицизам који је претходно изразио у сусрету са васкрслим Господом тренутно преображен у снажну веру која је и јесте циљ Христовог дела.
Ово Томино исповедање представља кулминацију препознавања богојављања у Христу започету још у Јн 1:14 и развијену на много места. Оно што чини искорак у Томином исповедању је чињеница да он Христа не препознаје само као Бога, у складу са ранијим теофанијама (Јн 5:18-26; 10:30; 14:9-11), већ и као Господа. Израз kirios на који заједници наилазимо на овом месту је био појам који је својим смислом у ранохришћанској надилазио уобичајено лингвистичко значење и који је асоцирао на старозаветни израз Адонаи (Господар) који је потребљаван као супстат за име Божије (ЈХВХ). Оваква употреба поменутог израза веома је значајна за ранохришћанску химнографију забележену у Новом завету (Флп 2:6–11), али није ограничена на њу (Рим 10:9; 1Кор 8:5–6), а врхунски значај има у ексклузивној примени овог израза на Христа, насупрот захтевима царског култа који се рефлектују у последњем Новозаветном спису (Отк 19:16, види и ПОГЛЕД НА „МЛАКО“ ЗАВЕШТАЊЕ ЦРКВЕ ИЗ АПОКАЛИПСЕ – Лаодикеја у Библији, историји и археологији).
Па, ипак, он је суочена са још једним прекором израженим речима: зато што си ме видео, поверовао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше (Јн 20:29). Занимљиво је да овај прекор упућен св.ап. Томи истовремено садржи и једино блаженство које у свом еванђељу бележи св.ап. Јован. Оно је усмерено другој генерацији хришћана чије се веровање, утемељено на прихватању апостолског сведочанства, препознаје као блажена. Тома је имао прилику да буде мост између ове две генерације хришћана. Он је, са једне стране, био сведок свих Христових знамења представљених до тада у еванђељу и тиме је недвосмислено припадао првој, апостолској, генерацији хришћана. Са друге стране, за разлику од осталих апостола не беше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: видели смо Госппода (Јн 20:24-25). Био је у прилици да поверује њиховог сведочанства ради и да на тај начин партиципира у искуству друге генерације хришћана, био је и… пропустио је ту прилику.
Овде је битно да се истакне да овако сагледане Христове речи зато што си ме видео, поверовао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше, као и његов ранији позив не буди неверан него веран, не престављају критику сумње (у смислу промишљања), већ скептицизма који не тражи толико разлог за веру (Тома је тај разлог имао и захваљујући ранијем искуству и захваљујући сведочанству других ученика), већ оправдање за неверу. Овакво разумевање може да буде додатно ојачано подсећањем да се Јованово еванђеље завршава описом Томиног неверовања, али да се на готово самом почетку овог еванђеља налази не мање архетипска сцена Натанаиловог лаковерја које је такође изложено извесној критици: зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш и више од овога… (Јн 1:50).
Овакво наративно позиционирање приповести у еванђељу поставља оквир унутар кога Јован тежи да представи развој вере која се креће између лаковерја и скептицизма. То није вера супростављена знању. Напротив, то је вера која подразумева да известан степен здраве и искрене сумње изражене ранијим Натанаиловим речима (Јн 1:46) је неопходан предуслов здраве и искрене вере која настаје као одговор на позив: дођи и види.
Јован Благојевић
