Када пак устаде из мртвих,
сетише се ученици његови да ово говораше,
и вероваше Писму и речи коју рече Исус.
Јован 2:22
У јучерашњој библијској мисли дана указали смо на терминолошку повезаност између два значајна догађаја унутар Јовановог еванђеља. Последњи стихови Јн 2 и први стихови Јн 3 (2:23-3:2), представљају мост саграђен на два стуба.
Први стуб је мотив знамења тј. чудесних Христових дела која носе богословску поруку покрећући ученике и друге Јевреје на веру. Овде је добро да се нагласи да израз знамење (semeion) није у потпуности идентичан са изразом чудо (dinamis) које у својим списима користе синоптици. Синоптички израз означава пројаву (божанске) силе у историји зарад конкретне помоћи конкретним људима. Израз који користи четврти еванђелиста још у периоду Старог завета имао је специфичније значење. Односио се на сликовите догађаје (који су могли да буду или чудесни или не) који су собом носили извесну метафоричну, богословску поруку. Тако нпр. пророк који се жени са блудницом и прашта јој њене прељубе (учињене и после венчања) даје знамење Израилу који се блудничи идолопоклонички напуштајући Господа одлазећи за боговима других народа. Пророк који готово наг ставља јарам око свога врата и пролази улицама Јерусалима, такође чини знамење најављујући својим сународницима вавилонска освајања и седмодеценијско ропство.
Наведени примери старозаветних знамења у извесној мери нам откривају значај Јованове употребе овог израза примењеног на Христова чудесна дела. То јесу чуда (dinamis) учињена са циљем помагања конкретним људима у конкретним ситуацијама и потребама, али и не само то. То су чуда која носе богословску поруку и зато су она у наративима Јовановог еванђеља повезана са Христовим говорима (или дијалозима).
У неким случајевима Христови говори или дијалози представљају богословско објашњење знамења. Тако нпр. знамење умножених хлебова (Јн 6:1-15) своје објашњење има у Христовом говору о себи као хлебу живота [Јн 6:22-59]). У другим Христови говори представљају најаву знамења које потврђује (сведочи) њихову истинитост (нпр. Христов говор о себи као светлу света [Јн 8:12-20] своју потврду има у знамењу исцељења слепог [Јн 9:1-41]).
Други стуб моста између Јн 2 и Јн 3 представља терминолошка наглашеност појма човек који се више пута спомиње у неведном одељку (Јн 2:23-3:2). Циљ вишеструког понављања поменутог израза је истицање Христовог познавање, човека односно препознавања настројења његовог унутрашњег бића.
Христово познавање илустративано је Његовим разговором са Никодимом. Тај разговор представља другу обалу ка којој води мост утемељен на мотиву знамења и представљеној наглашавању појма човек. Да би упознали прву обалу треба да се у читању Писма вратимо корак унатраг на опис Христовог очишћења храма (Јн 2:13-22).
Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2).
Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.
Или можда има?
Да ли је могуће сагледати наратив о Христовом очишћењу храма као богословско обајашњење смисла првог Христовог знамења и његово пророчко надопуњавање?
Подсетимо се, прво Христово знамење било је претварање јудејске воде очишћења (која негде фигурира као симбол Старог завета, позитивног, пожељног и потребног, а али не и недостатног) у добро вино еванђеља. Од нарочитог значаја је уочити да је овај догађај повезан са првим споменом Христовог часа (Јн 2:4) који се у Јовановом еванђељу увек односи на час Христовог прослављања посредством крсног страдања и васкрсења.
На овај начин Јован већ на сам почетак свог еванђеља ставља најаву тих спасоносних дешавања, која у синоптичким еванђељима долази тек после драматичних догађаја као што су Петрово исповедање и Христово преображење (Мт 16:21-22; 17:8-9). Управо та усресређеност на Христов час се појачава наративом о очишћењу храма које ап. Јован препознаје као пророштво о разорењу и подизању (још један значајан термин Јовановог еванђеља, види: нпр. Јн 3:14-15) Христвог тела као истинског храма. Ово је разумевање које је у сагласности са Јовановим разумевањем Христовог оваплоћења као ушаторења (гр. eskinosen) и јављања славе (шекине). То је јасна алузија на Мојсејеву скинију посвећењу облаком славе Господње (Изл 40:34-38).
Другачије речено, св.ап. Јован од самог почетка свог еванђеља и доследно до његовог краја, Христа представља као оног у којем свеукупни старозаветни култ има своје испуњење.
У Јовановом еванђељу често се приказују сукоби Јудеја и Христа. Може се стећи утисак да је то сукобљавање заправо неизоставни резултат сталног прављења отклона Христа у односу на старозаветне концепте и можда још више јудејску праксу и веровања формираних на бази тумачења Старог завета.
Мислим да је тај утисак погрешан.
Супростављање Христа је Јудеја (које практично у Јовановом еванђељу почиње управо чином очишћења храма [Јн 2:17-20]) није узроковно Христовим теденциозним дистанцирањем од постојећег религијског предања, већ јудејским непрепознавањем да се најдубље тежње и стремљења тог предања испуњавају управо у Христу. Сагледано као „објашњење“ првог знамења Христово очишћење храма није био само чин ревнитеља који устаје против корупције храмовних чиновника и трговаца, већ пре свега пророчки чин сликовитог најављивања надомештања недостатности храмовног култа Христовим часом.
У овом контексту није занемарљиво приметити ни то да сама приповест о првом знамењу почиње загонетним идиомом. Наиме, у првом поглављу Јовановог еванђеља као да постоји једна временска сункцесија која се постиже понављањем израза сутрадан виде Јован Исуса где долази к њему и рече: гле јагње Божије… сутрадан опет стајаше Јован и двојица ученика његовх. И угледавши Исуса где иде рече: гле јагње Божије… сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа и рече му: хајде за мном (Јн 1:29.35.43).
Друго поглавље као да нарушава ову временску сукцесију речима: а у трећи дан би свадба (Јн 2:1).
Наравно, ово се може (а вероватно и треба) схватити као временска одредница.
Но да ли се таквим схватање исцрпљује њено значење.
Да ли овде можда Јован прикривено најављује трећи дан у којем се одиграва свадба у Кани заправо наговештај трећег дана, дана подизања храм тела Господњег?
Да ли, на такав начин схваћени трећи дан и свадба у Кани могу да се разумеју као предукус незалазног осмог дана свадбе јагњетове?
Јован Благојевић
