У животу Цркве постоји историјски пример који представља најекстремнији и најчуднији пут поштовања јеванђелске проповеди о поништавању и одбацивању индивидуалне моралности. То је пример „јудодивих (лудих) Христа ради“.
У животу и понашању ових светитеља, Црква види искуство и посебан дар Духа Светога, један од најсиловитијих облика пророчке проповеди.
Јуродиви су обично монаси који су се вратили у „свет“, у градове и „хришћанско“ друштво и који су чинили чудна и бесмислена дела – дела лудака.
Али, та су дела увек имала дубље значење: њихов је циљ свагда био да разоткрију стварност скривену иза обичаја света.
Јуродиви би одлазио у крчме и јавне куће и имао лоше друштво. Живео је на улицама, као скитница, са неугледним људима као што су блуднице и уличари. Учествовао је у њиховом начину живота, где им је откривао истину спасења на начин који је њима био прихватљив и на њиховом сопственом духовном нивоу, кроз неуобичајене лакрдије, шале и апсурдности.
Јуродиви укорева грешнике и често чини чуда како би предупредио њихово даље грешење.
Обично има дар прозорљивости и познавања скривених дубина човека. Он исмева њихове грехе јавно, али на такав начин да само починилац може да препозна прекор. Сам јуродиви одаје о себи утисак као да је врло грешан: он провокативно крши Црквене постове пред људима, док у стварности практикује строго подвижништво у исхрани.
Он се показује као habitué јавних кућа, али када је тамо, он убеђује блуднице и даје им новац како би их заштитио од порока..
Ноћу се враћа у заједницу светих, у усамљеност молитве и виђење лица Божијег.
А ујутру поново на себе узима маску лудости „исмевајући уображени и опадачки свет“. То је заиста исмевање света: најекстремнији облик подвижништва, коначно самопорицање, апосолутно одбацивање светских мерила и потпуно порицање ега.
Јуродиви долазе да нас подсете да је порука Јеванђеља „лудост“ и да спасење и светост не могу да буду помирени са објективним признањем.
Они се јављају међу хришћанима у времену „секуларизације“ када изгледа да хришћански идентитет зависи од конвенционалних стандарда и идеја света који истинити живот и врлину човека мери са становишта друштвеног декора и деонтологије.
Јуродиви је сасуд благодати који има непосредно искуство Царства Божијег и пророчки показује супротстављеност „садашњег доба“ и доба Царства, суштинску разлику у њиховим мерилима и критериумима.
Он одбацује свако објективно признавање своје врлине и благочестивости и доводи до крајњих граница одбацивање поноса и части међу људима.
Он зна да инивидуална врлина одваја човека од Бога зато што води самозадовољности.
Она га такође одваја и од ближњег јер се они не усуђују да пред њим изложе своје потребе и слабости.
Јуродиви не иде својим подвижничким путем у сигурној духовности манастира, већ је у свету сам.
Он се изблиза рве са светом и ђаволом, уздижући крст Цркве, крст оних који су мучени и грешни.
Ово је други вид откривања „трагедије“: са своје стране, он узима гротескну маску јуродства како би открио истину личности и показао извештаченост наизглед лепих маски конвенционалног декора који уништава личну посебност и слободу.
У извештаченој „стварности“ света који види добро као зло и зло као добро и где „владар овога света“ види како је ова лаж подржана, јуродиви узима на себе да „упадне у кућу јаког и да му отме његова добра“.
Једини начин на који свети може да изврши овај упад је да оде у само средиште света носећи маску лудости друштвене неодговорности и да открије истиниту стварност пред очима људи цепајући покривала конвенционалног морала, утврђујући положај варљивости вредносног суђења.
То није иронични, сократовски дискурс већ личносно буђење, делатно приморавање људи да се пробуде.
Јуродиви Христа ради не изабира ову лудост као вид подвижништва, већ је он од Бога изабран.
Он то чини „недобровољно“ ступајући тако на тај пут.
То је укус истине и опасности слободе.
Христо Јанарас
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 25.10.2022.
