Манастир Руске Заграничне Цркве у част Свемилостивог Спаса налази се у држави Вашингтон која је од почетка била један од епицентара пандемије корона вируса у САД, а затим и масовних протеста који су преплавили скоро целу земљу. Старешина обитељи која се налази на острву у близини Сијетла, игуман Трифун (Парсонс), раније је у свету био психолог са лиценцом, али већ дуги низ година нема ни клијенте, ни пацијенте, већ има само духовну децу.

Он није говорио само о томе како да изађемо из пандемије и с којим све последицама се можемо суочити. Свештеник који је у младости био радикални социјалиста поделио је с нама мишљење о томе како вера човеку може помоћи у савладавању тешкоћа, а такође је садашње догађаје у САД упоредио са стањем пред револуцију у Русији 1917. године.

Сад је најтеже старијим људима и омладини

 Оче Трифуне, зашто сте Ви као Американац изабрали руско православље?

– То је ишло из срца. Волим руску културу, руску музику, литургијску музику Руске Цркве и њену традицију. Кад сам почео да тражим свој пут у православље за мене је било природно да се присајединим Руској Цркви.

 Ви живите у држави Вашингтон, која је од почетка епидемије била један од епицентара ширења корона вируса. Како оцењујете насталу ситуацију?

– Као ужасну друштвену трагедију. Већ је много народа умрло, људи остају без посла, многе компаније се затварају и део њих се више неће поново отворити. Такође се бринем за многе православне хришћане који неколико месеци нису имали могућност, а неки ни сад немају, да долазе на литургију. Молим Бога за то да се врате у храмове кад то дозволи епидемиолошка ситуација. Нарочито за омладину – да ли ће поново доћи?

 Са чим код Вас сад долазе Ваша духовна деца, с каквим проблемима?

– Свакодневно водим блог, а још од понедељка до петка издајем подкаст и тако свакодневно комуницирам са преко 50 хиљада људи. И чак и за време пандемије на стотине људи ме зове, пишу ми, обраћају се износећи своје бојазни и потешкоће. Наравно, сад не могу лично да се сретнем с њима, али се трудим да им пружим духовну подршку онолико колико је то у мојој моћи.

Мислим да је сад најтеже старијим људима који су затворени код куће и који не могу да се сретну с децом и унучади и не могу да их загрле. И због тога је овим људима најпотребнија подршка. Исто се односи и на омладину и децу која немају прилике да се друже с вршњацима, да иду у школу или на универзитет. Веома се бринем за младе људе којима је потребно дружење, за децу која су затворена с родитељима – за све то представља озбиљан стрес. Бригу изазива и то што услед тога може доћи до породичних конфликата и насиља над децом – односно, до ствари које у обичној атмосфери не представљају норму за људе.

 Какве духовне савете дајете својим парохијанима за време пандемије?

– У време као што је ово сматрам да је изузетно важно да се читају јутарње и вечерње молитве и да се посвећује време читању духовног штива – не само свакодневном читању Јеванђеља, већ и књига светих отаца и житија светих. Мислим да је то неопходно.

Осим тога, предлажем људима да ујутру упале кандило пред кућним иконама и да одржавају у њима пламен у току дана. То им служи као подсећање на то да је независно од свих догађаја на свету најважније оно што се дешава у нашим срцима.

И још подсећам људе на то да се у време Совјетског Савеза кад су храмови затварани и кад су људи прогањани, духовни живот одржавао у кућама које су постајале домаће цркве.

Карантин је омогућио људима да уроне у духовни живот

 Да ли је то што људи сад нису могли да иду у храмове неколико месеци стварало психолошке или неке друге проблеме?

– Некима јесте. Али такође знам многе који сматрају да је то воља Божја, пошто их је тренутна ситуација приморала да раде на себи и да проводе време у тишини пред Господом. Људи су били принуђени да обрате пажњу на свој унутрашњи, духовни живот. Многи су до почетка пандемије црквени живот водили само за време викенда, долазили су само недељом на литургију или суботом на бденије. Али су у свакодневном животу били далеки од вере, а сад их је карантин приморао да се боље загледају у себе, у своју породицу. Сад ови људи уводе православље у свој живот и за њих је карантин несумњиво одиграо позитивну улогу.

 Зашто, по Вашем мишљењу, једни људи нису имали проблема с карантином, а други су их искусили?

– Мислим да су неки долазили на литургију зато што је то део културе или зато што је такав обичај у њиховој породици, али нису то доживљавали озбиљно. И многи од њих су сад први пут истински увидели шта је православље. А други се у овој слабости или можда чак лењости до које доводи карантин, одвајају од цркве и од Бога. Чини ми се да је тим људима теже у психолошком смислу.

 А какве лекције ми као православни хришћани треба да схватимо из целе ове ситуације?

– Мислим да треба да схватимо колико је важно водити духовни живот. Ово се не односи само на службе недељом, већ и на наше мисли и поступке свакога дана и свакога часа. Сад видим да то почиње да се дешава у животу многих људи – они јачају у православној вери, воде сталну духовну борбу и добро се осећају с психолошке тачке гледишта.

 Шта Ви као свештеник и професионални психолог можете да посаветујете за отклањање стреса у време пандемије и карантина и приликом изласка из њега?

– Својим парохијанима саветујем да излазе напоље и да шетају у парку или просто око куће најмање 30 минута дневно. Да понесу бројанице и да се моле Исусовом молитвом. Спој ове молитве и физичке активности, добрих вежби, помаже човеку да стабилизује психолошко стање. Поред свега осталог, ово помаже породицама да се зближе, а деци да се учврсте у вери. Наравно, ово је теже чинити у великим градовима, али чак и ту човек може да пронађе парк у којем се може одржавати физичка дистанца.

САД сад личе на Русију пре свргавања цара

 Да ли су пандемија и карантин појачали талас насилних протеста који је у последње време запљуснуо САД?

– Чини ми се да је опасност од пандемије послужила као повод за многе страхове. Мислим да је статистика смртних случајева повезаних с корона вирусом преувеличана и да су неки људи који су убројани у жртве ове болести умрли због других разлога. Можда су имали корона вирус, али заправо нису преминули од њега, већ од других болести, рецимо, од срчаног напада.

У томе што су ови протести били тако озбиљни несумњиво је одиграо улогу и тај фактор што су многи људи због пандемије остали без посла.

Чини ми се да лица која стоје иза оних људи који су изашли на улице покушавају да организују револуцију. У ономе што се сад дешава у САД видим много карактеристика сличних догађајима у Русији или свргавању цара. Многи представници генерације првих револуционара чији је циљ био да се Николај II одрекне престола касније су се нашли у ГУЛАГ-у, пошто су на власт дошли марксисти. Они су просто искористили ове људе за своје циљеве. Сад у САД видим сличну ситуацију, која веома подсећа на ране фазе револуције у Русији и то ме веома брине. Између осталог, хришћанство је овде до те мере искључено из друштвеног живота да се верници све више подвргавају прогонима. Ово се посебно односи на православно свештенство.

 Имате ли доказа или је то Ваш лични осећај?

– Имам представу о томе шта се дешава пошто сам 1970-их година, пре него што сам се замонашио био троцкиста и члан Централног комитета Социјалистичке радничке партије САД (ЦК СРП). Тако да видите, имам за шта да се кајем. Многе ствари које се данас дешавају младим активистима представљају као одраз у огледалу онога што сам са својим колегама-троцкистима радио пре четири деценије и томе забрињава.

Данас у америчком друштву влада јако антируско расположење, што је по мом мишљењу повезано с непознавањем историје. Мислим да свим овим протестима руководе људи који су у својој основи марксисти и који не само да желе да свргну америчку владу, већ и да подрију саме основе земље. По мом мишљењу, учесници у демонстрацијама просто не схватају да ће се у случају њиховог успеха у САД касније десити отприлике исто оно што и у Русији кад је Стаљин дошао на власт. Ови људи могу доспети иза решетака.

 Односно, по Вашем мишљењу, САД се сад суочавају с предреволуционарном ситуацијом? И како је избећи?

– САД никад нису биле толико подељене као сад – једино за време Грађанског рата 1861-1865. године. Међутим, тада је постојала јасна подела између Севера и Југа, док данас разлике продиру кроз границе држава. То се налази у области свести и начина размишљања. Нажалост, друштво данас игнорише ставове хришћанства, пре свега православља, што ме забрињава. Познајем многе представнике клира који изражавају бојазан због тога у ком правцу иде земља.

Можда бих, да нисам човек у годинама и да знам руски језик, отишао у Русију да не гледам све оно што се овде дешава. Али ја остајем у САД, имам 74 године и не говорим руски. Осећам да ме Божја промисао оставља овде, како бих се потрудио да помогнем људима који пате због данашњих догађаја.

– Да ли мислите да ће се неки психолошки проблеми код људи појавити у периоду изласка из карантина или касније?

– Многи такозвани „медицински званичници“ упозоравају на то да ће ова пандемија трајати врло дуго, можда чак неколико година. То у потпуности може уништити економију и социјалну структуру, што отвара пут револуцији. То ме брине. Осим тога, бринем се за омладину, зато што образовни систем у САД сад ради оно што су својевремено радили Совјети – уништава све позитивне узоре који су постојали у Православној Цркви и царској Русији. Све је то било део плана у циљу стављања људских душа и срца под контролу. Чини ми се да се исто сад дешава у САД. И мислим да већина људи нема појма ко заправо влада нашом земљом. То су олигарси који располажу огромним средствима и којима није потребно да постану јавне личности. Они желе да остајући у сенци приморају западну цивилизацију да задовољава њихове потребе. Јасно ми је да то звучи као нека теорија завере, али био сам троцкиста и знам како се све то одвија.

Важно је погрузити се у молитвени живот

 Који је Ваш духовни савет – шта ми, православни хришћани, треба да радимо како не бисмо дозволили да се то деси и како бисмо достојно изашли из ове ситуације?

– За нас је сад најважније да се дубоко погрузимо у молитвени и духовни живот. Важно је да читамо духовне књиге и да се што је могуће чешће причешћујемо. Осим тога, да схватимо и да не осуђујемо свештенике који су били приморани да затворе храмове за парохијане по налогу државних власти. Кад људи почињу да осуђују своје пастире, дешава се управо оно што демони покушавају да постигну како би разјединили вернике. Треба да се молимо за наше епископе, за наше свештенике и једни за друге. Осим тога, треба да се концентришемо на то да одржимо духовну трезвеност у ово тешко време. То захтева молитву, пост, читање духовних књига и љубав – према својим комшијама, деци, породицама и онима којима је потребна помоћ.

Игуман Трифун (Парсонс)
Разговор је водио Дмитриј Злодорев

Руска Православна Загранична Црква

Православие.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име