Сами парохијани развијају код свештеника из године у годину, из поколења у поколење осећај сведозвољености.
– Недавно један свештеник није дао мојој пријатељици да се причести на основу тога јер она ради у музеју и стално борави међу саблажњивим сликама (обнажена тела, итд.) Колико далеко се може простирати власт свештеника? Има ли право свештеник не допустити причешће због тога што човек није, рецимо, «прочитао правило »? Или је филм изгледао уметнички? Или, као у овом случају, ако свештеник сматра уопште уметност грешном?
– Ето какав је тај проблем, о коме сам лично говорио годинама – одсуство у нашем црквеном животу опште пастирске педагогије и методологије. То доводи до тога да свештеник у овом случају постаје мали безгрешни «Римски папа», сматрајући да он може решавати судбину другог човека. Дакле, овде све зависи од тога колико је сваки конкретно свештеник васпитан и адекватан.
С једне стране ми овде видимо, да тако кажем, понуду, коју одређује потражња; али са друге стране јесу захтеви који рађају такву понуду. То јест, људи који одлазе свештенику унапред су спремни скинути са себе сваку одговорност за свој живот: «како баћушка одлучи». А то је супротно смислу хришћанског црквеног пастирства.
Свештеник није владар, не располаже животом човека; он је само саветник на заједничком путу људи ка Христу.
Зато тиранија никако не може имати место у односу између хришћана.
facebook.com
Свештеник помаже нама, упућује,савјетује, на њему је Божија благодат и одговорност ношења свештеничке службе! А наше је да схватимо да је и он човјек са својим слабостима, за којег се требамо молити!