Ево још једне истине хришћанства! Ево још једног вапијућег позива светог првоврховног апостола Петра, тог негдашњег рибара, а потом светог Христовог апостола, проповедника и мученика: Бога се бојте, цара поштујте! (1. Пет. 2, 17).

Нека тумачећи ове свете речи апостола Петра, сви земаљски мудраци колико год желе сумњају и подозревају. Нека се револуционари свих боја и фела буне и јадикују. Нека непријатељи унутрашњег мира и јединства у друштву слободно шкргућу зубима. Или још више од тога – нека замукну свака уста пред узвишеном тајном небоземног поретка и хришћанске пожртвованости за све и свакога. Од владара до просјака.

Многи међутим постављају питање: каква би уопште узајамност, пролазна корист и земаљска нада могла да натерају светог првоврховног апостола Христовог и проповедника Неба да оволико и овако истиче земаљског владара? Наравно никаква, јер земаљска нада и материјална и пролазна корист нису биле идеје водиље светих апостола. Њима је нада у Бога Живога и верност Његовој светој вољи увек била срж и кичмена мождина целог учења и целе проповеди. Та чињеница посебно долази до изражаја када се запитамо и следеће: А ко је уопште тада био цар, који је пре и ближе других, чуо за небеску проповед светога првоврховног апостола Петра? Одговор је лак: то је био опаки гонитељ хришћана – Ирод. А какве је уопште „услуге“ цар Ирод пружао хришћанству за време свог царствовања? Ево шта на то питање кажу Дела Апостолска из Новог Завета: А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од Цркве. И погуби Јакова брата Јовановог мачем … и ухвати (Петра) и баци га у тамницу, и предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају … (Дела апостолска 12: 1- 4). Дакле, Ирод је отворено гонио Цркву, убијао хришћане и немилосрдно их бацао у тамницу. Но, по Божијој вољи и Његовој непобедивој сили, свети анђео је чудом Божијим избавио светога апостола Петра из тамнице и из руку цара Ирода.

Међутим, и након тога свети апостол Петар, опет и опет, смело, недвосмислено и јасно проповеда целој васељени и људима у свим вековима: Цара поштујете! Зар је то уопште могуће – запитаће се неопрезни и непросвећен ум, посебно онај револуционаран и бунтовнички. Како и због чега да поштујемо цара ако он гони Цркву, не поштује хришћане и убија  их?

Пре него што одговоримо на ово питање хајдемо да мало даље испитамо живот светог апостола Петра. Шта се даље са њим догодило? Како је уопште то земаљски моћно Римско царство наградило светога апостола Петра за његова света апостолска дела и за његове позиве да се људи у Римској империји – Бога боје и цара поштују? Чак и цара који гони Цркву! На први поглед, рекло би се све парадокс до парадокса! Но, не будимо брзоплети. Хајдемо да видимо да ли је силно Римско царство уопште наградило светог апостола Петра? Не! Насупрот томе, оно га је осудило крстом поруге и овенчало га крстом распећа и страшног страдања. Подсетимо се, исти свети Апостол Петар који је свима громко вапио – цара поштујте, пострадао је од оног цара чијим је поданицима проповедао да га поштују. Од ког цара? Како је његово име? Од римског цара Нерона. А како је он пострадао? Тако што је наопачке разапет на Крсту!

Свети апостол Петар је све то сасвим мирно очекивао и паралелно са тим, поданицима Римског цара Нерона проповедао је поштовање према земаљском владару, од којег се спремао пострадати. На чему се онда заснива ова, само на први поглед чудна и парадоксална поука светог апостола Петра? Наравно, не на реципроцитету, не на било каквој материјалној користи, не на земаљској нади. На чему онда? Без сумње она се заснива само на божанској истини, божанској нади и божанској вољи, а не на некој људској правди, људској нади и људској награди! Господ Исус је стога и сам подсећао апостоле и ученике своје: јер је велика ваша плата на небесима! (Мт. 5. 12). Није на земљи хришћанима права плата и награда! Хришћанин стога гледа само на Небо, само на Божију  вољу, и само за њоме следи, чак и по цену смрти на Крсту. Дакле, Божија истина и Божија воља, за хришћане су увек нешто примарно и важно, а све остало је секундарно и неважно. Стога свети апостол Петар прво и помиње страх Божији, а тек потом поштовање цара – Бога се бојте, цара поштујте. Као да нам апостол каже – Због тога што се Бога бојите ви управо због тога поштујте и цара, јер је то Божија воља, Божија наредба и Божија истина. Поштујте земаљског владара и молите се за њега, макар вас слично мени, он гонио до смрти. Поштујте цара, макар тај цар био и незнабожац и гонитељ целе Цркве, као Ирод или као Нерон. Поштујте цара, јер је то заповест Неба, а не мој хир или моја измишљотина. Поштујте земаљског владара јер и земља, а не само Небо, треба одисати основним поштовањем, хришћанском љубављу и општим поретком. Поштујте цара, јер и за њега се треба молити и он треба спасења. Поштујте цара, јер ако цара не поштујете, онда не поштујете ни Бога који је заповедио да се земаљски владар поштује. Зато Петрова поука и почиње са Богом, а завршава са царем – Бога се бојте, цара поштујте.

Да не би неко помислио да је то неко одвојено и засебно мишљење само једног апостола погледајмо шта о томе пише велики свети апостол Павле. Он је такође, испуњен истим Божанским Духом, слично светоме апостолу Петру, али доста подробније, проповедао исту ту благовест о земаљском поретку и поштовању земаљских власти: Сваки човек да се покорава вишим властима! Јер нема власти а да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене. Ко се, дакле, противи власти, противи се наредби Божјој; а који се противе, биће осуђени. Јер власти нису страх добрим делима, него злим. А хоћеш ли да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш хвалу од ње. Јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се! Јер не носи узалуд мача. Божји је слуга, да казни онога који зло чини. Зато јој се ваља покоравати, не само због гнева него и због савести. Зато и порезе плаћате: јер су слуге Божје које једнако баш то раде. Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу, порезу; коме царину, царину; коме страх, страх; коме част, част! Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога. Јер који љуби другога, испунио је закон. (Рим. 13, 1-8).

Само у случају да је царска наредба противна Божијој наредби, онда се хришћани не покоравају цару и земаљским властима, јер се увек сећају оних других речи светих апостола, које прецизније објашњавају тајну небоземног поретка у Цркви – Богу се већма треба покоравати него ли људима. (Дела апостолска 5, 29). Зашто? Зато што је заповест Творца увек испред заповести створења. Зато што се никада створење не може и не сме уздизати изнад Творца. Зато што се нико од људи, па ни сами цар, не сме обоготворавати. Али у свему осталоме, у свему ономе што дозвољава Закон Божији, хришћани су увек били послушни земаљским владарима и покоравали им се. Зашто? Јер је тако заповедио Бог да би и хришћани, колико до њих стоји, допринели општем реду и поретку у држави и целоме свету.

Примера ради, свети великомученик Георгије био је официр римске војске у време безбожног римског цара Диоклецијана. Он је верно служио војску својој држави и није се обазирао на то што је његов цар незнабожац. И поред знања да је цар незнабожац он се дакле покоравао цару и поштовао га у свему што је Богом благословено, све до оног тренутка када цар није почео тражити од светог Георгија да прекрши Божију заповест и принесе жртву лажним боговима римским. Онда се свети Георгије, као и сви свети Божији људи, одмах опоменуо оне прве и основне заповести Божије – Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога. Немој имати других богова, осим Мене! (2. Мојс. 2; 2-3).

Хришћанство је стога и имало успеха у историји света јер је оно богонадахнута вера Светог Откривења Божјег која је увек божански прецизно знала да разлучи шта је воља Божија и које су хришћанске методе њене проповеди. Оно је религија поретка и поштовања, где се тачно знају средства којим се долази до циља – а циљ је спасење душа сваког човека, од цара до просјака. Хришћанство дакле нема ништа са тзв. теологијом спољашњег бунта против земаљског владара, већ са теологијом унутрашњег преображења и бунта против старог човека у нама самима. Са одстојавањем у истини кроз сведочење са Крста. Са оног Крста са кога је распети Бог са љубављу праштао и молио се: Оче, опрости им јер не знају шта чине. (Лк. 23. 34) Хришћанство стога живи и дише теологијом унутарње револуције духа. Оно се свакодневно остварује кроз молитву, трпљење и смирење. То је тробојка истинске револуције коју хришћанство високо уздиже у борби против старог човека у нама самима. Није ли и сам Господ наредио: Подајте дакле цару царево, и Божије Богу (Мт. 22. 21). Нигде и никада Богочовек Исус није рекао: Супростављајте се општем земаљском поретку, не плаћајте порез, организујте се против цара у чете, дижите оружану револуцију против римских власти. Не, он је и преко светог апостола Петра поново наређивао хришћанима: Будите дакле, покорни свакоме реду људском, Господа ради: ако цару, као господару. Ако ли намесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије. Сваког поштујте, братство љубите, Бога се бојте, цара поштујте. (1. Пет. 2, 13-17).

Ако су сам Господ Исус Христос и Његови свети апостоли и ученици, ради хришћанске љубави, општег мира, друштвеног реда и поретка, позивали на поштовање чак и оних царева који гоне Цркву, шта онда тек рећи за владаре који помажу Христову Цркву, омогућују јој слободу деловања и не гоне је? Тада све добија још и посебну ноту благодарности земаљском владару и веће или мање симфоније Цркве и државе. На нашу срећу, данас, за разлику од времена комунизма, у Србији СПЦ има широку слободу деловања, мисије и проповеди. У школама се може учити и Веронаука, а држава материјално помаже Цркву по разним основама и у разним пројектима.

Апостоли су дакле само следили Господа нашега Исуса Христа, Који нигде и никада, у својој божанској проповеди на земљи није људе позивао на земаљску револуцију против цара, или неког царског намесника, већ само и искључиво на унутрашњу духовну револуцију против сопствених људских страсти. На бескрајно дубоку тајну вере и живота у њој у свакој благословеној покорности. А вера је темељ свега онога чему се надамо; потврда ствари невидљивих (Јев. 11. 1). Или као што су говорили оци Цркве: Вера, то је присуство Бога у нама.

Игуман Петар (Драгојловић)

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име