Један игуман и песник завршио је у логору у време Првог светског рата.

Био је Божји слуга у манастиру Љубостиња, где су после Косовског боја у 14. веку као монахиње живеле кнегиња Милица Хребељановић и песникиња Јефимија.

Више од пет векова касније, једна друга, тиха фигура обележила је манастирски живот, али и песништво. Драгоцена сведочанства о труду Севастијана Путника (1879-1951) чува Народна библиотека „Јефимија“, који је због родољубља завршио и на робији.

Незаслужено мање познати широј јавности, игуман љубостињски Севастијан пореклом је из Баната, села Самош у општини Ковачица.

– Рођен је као Стеван Путник, најстарији од тројице синова оца Милоша и мајке Пијаде, који су били вредни и побожни паори – записала је Гордана Јованов, Севастијанова потомкиња, ауторка монографије „О Самошу“ 2000. године.

Нажалост, нема података о његовом детињству, школовању и монашењу. У библиотеци „Јефимија“ напомињу, позивајући се на више извора, да као зрео младић из фрушкогорских манастира, од 1900. до 1908. године, „попут Јована Јовановића Змаја и других образованих војвођанских Срба“ објављује своје песме у разним књижевним и забавним часописима, најчешће у „Босанској вили“ и сомборском „Голубу“, користећи разне псеудониме: Путник, Путник Ст, Севастијан, Перић Севастија.

Путник се појављује у манастирима Раковац, Првина Глава, Фебек, а верује се да се његов судбински пут у Љубостињу одиграо у време балканских ратова. На почетку Првог светског рата, у време аустроугарске окупације у јесен 1915. године, јеромонах Севастијан заједно са јеромонахом Рувимом из Пољне бива оптужен да је скривао део архиве српске Владе.

Отеран је у ропство.

– Севастијан Путник је као заробљеник од 1916. до 1919. године рат провео у логору Ашах у Аустрији – наводи истраживач, библиотекар Иван Величковић у библиотечком лексикону, заснованом на више извора. – Након Великог рата јеромонах Севастијан Путник се вратио у Љубостињу, где га је владика жички господин Николај Велимировић, приликом посете манастиру 1919. године, одликовао Црвеним појасом „за досадање реновање у монашкој дужности као и јавном раду његовом“.

Јеромонах из Баната постаје игуман и старешина Љубостиње 1921. године.

– Отац Севастијан је још млад човек, Банаћанин по пореклу, насмејан и љубазан, племенит господин, пун искрених, топлих речи и кротких покрета – записао је Милан Кашанин, знаменити српски историчар уметности 1924. године. – Он има велику библиотеку, добру кујну и јако вино. Дивно прича, а и пише: има од њега једна мала монографија о Љубостињи.

Игуман Севастијан је у трстеничком манастиру био све до 1930. године, када је премештен у манастир Вујан, а потом у манастир Драча. О њему, нажалост, нема података све до почетка Другог светског рата, када је као избеглица из манастира Вољавчке склања у Студеницу.

Претпоставља се да је по ослобођењу избегао у родни Банат. Упокојио се 5. фебруара 1951. године у Самошу и сахрањен је на Источном православном гробљу. Ту је код улаза у самошку цркву постављена спомен-плоча посвећена Севастијану Путнику.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име