Предмет мог размишљања биће духовна фарисејштина која постоји код појединих наших неписмених квазидуховника, тзв. ,,бранитеља православља“ од тзв. ,,екуменизма“ у нашој Цркви.
Данас, када се евхаристијска теологија Светих Отаца, захваљујући нашим светим прегаоцима, духовницима, теолозима и блаженопочившим владикама, чадима Светог Аве Јустина, вратила у крило наше Свете Цркве и у наше христолико биће, ми још увек имамо, на жалост, реликве, остатке и тзв. ,,браниоце“ назови ,,оног старог православља“ који увелико смућују ионако смућен наш верни народ. Данас када су преведене многе књиге и канони и многа дела светих отаца која говоре о томе како треба постити, живети и како трeба приступати Светом Причешћу, Христу и даље се чује глас тих назови ,,бранитеља“ и квазидуховника којима је ,,пост на води од седам дана“ све и свја и сама суштина православља, који се понашају као некаква секта, парацрква, парасинагога, скупљајући своја чада по манастирима, говорећи им да не иду у своје локалне храмове и да не слушају своје парохијске свештенике и епископе. Као млади теолози, годинама смо били изложени једној психичкој репресији од тих и таквих квазидуховника, који су нам бранили да прилазимо Христу чешће, иако смо постили и постимо све постове, инсистирајући на томе, да ако не постимо седам дана на води нисмо достојни Господа, односно да смо ,,смртни грешници“, видећи само грешнике у својим духовним чадима, а не децу Христову; ми никада не можемо бити достојни Светог Причешћа колико год постили. Сведоци смо тога да су ти квазидуховници у току постова причешћивали, а и данас причешћују, сваког ко би постио седам дана на води, без обзира да ли је верујући или не, не познавајући га, узимајући пост на води од седам дана за једини критеријум, а на крају би се неретко испостављало да је међу многима од њих било и некрштених особа. То је та назови ,,теологија старовераца“ који несвесно хуле на Духа Светога и боре се против самог Христа и не знајући то. По њиховом мишљењу редовно причешћивање је некакав наводни ,,екуменизам“ и издаја вере (не правећи разлику између православног екуменизма и њу ејџ екуменизма), а при том и сами иду на исповест једном годишње, док од својих чада траже готово свакодневну исповест, један ропски однос, па такви ,,борци за праву веру“ веома личе на фарисеје који стављају велика бремена на плећа својих чада, прстом не желећи да им помогну, а о самом њиховом животу и глуматању да и не говоримо. Као што је рекао велики Павле Евдокимов: ,,На Светој Литургији нема молитви за оне који се нису причестили.“ Све молитве на Литургији су састављене тако да се сви причесте, јер се подразумевало да се сви причешћују, а ко се не би причестио једном у три недеље подразумевало би се да није више ни члан Цркве. Читајући списе Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог и осталих Светих Отаца, налазимо да су се хришћани у првим вековима причешћивали готово на свакој Литургији и хвала Богу, та пракса се преко Свете Горе, Кољивара и преко наших великих теолога Шмемана и Флоровског, па и наших духовних чада Аве Јустина, вратила и у наше свете храмове. Први хришћани су постили све постове и причешћивали се на свакој Литургији. О редовном причешћивању четири пута седмично, у малоазијским крајевима, сведочи Св. Василије Велики, који уједно хвали свакодневно приступање Светом Причешћу: ,, Добро је и врло корисно сваки дан се причешћивати Телом и Крви Христовом“, указује он у једном писму ,, и ми се причешћујемо четири пута у седмици: недељом, средом, петком и суботом, а тако исто и у друге дане, ако је успомена кога од Светих“. Свакодневно причешћивање помињу такође: Свети Амвросије Милански, Тертулијан, Свети Иполит, Блажени Јероним, Блажени Августин, Ориген, Климент Александријски, Свети Јован Златоусти и други (Патријарх Павле ,,Да нам буду јаснија питања наше вере“). Дакле, хришћани треба да посте све постове који су заповеђени и установљени у нашој Светој Цркви, сва четири поста и среду и петак и ван ових постова не постоји нити иједан пост који је светим канонима одређен. У време турског ропства се та пракса, која је у црквени живот мало по мало улазила већ од XI века, одомаћила и у нашем народу, јер није свугде могла да се служи редовно Литургија, а наш народ није увек и свугде могао редовно да пости. Та пракса је погрешна и не може се узимати за црквено правило (наравно, свако има свој избор по благослову ако хоће и да пости на овај начин и да има свој однос са Христом, како он жели, али такав пост нема саборни обавезујући карактер). Ко пости све постове, труди се у Христовим заповестима које су Љубав, живи у закону Божијем, иде редовно по потреби и на исповест, иде редовно недељом и празницима на Литургије, може да се причести на свакој Литургији на којој присуствује. На свакој Литургији се даје Христос, Он је Свето Причешће и Дрво Живота, Он је Нови Адам који се даје за живот света: ,,Ако не једете Тела Сина Човечјег, ни пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 53-55). Света Литургија је ту због верника, због света, због нас, а свештеник је посредник преко кога се даје и излива благодат у садејству са царским свештенством, народом. Он нема никакву већу благодат од лаика да би се причестио, он је ту због народа, због верних, са ким заједно чини Тело Христово. Од верних не може да се причести једино онај који је под епитимијом коју може само епископ да изрекне; дакле, само епископ може да изрекне епитимију и нико више. Они који не посте све постове, требају да посте неколико дана на води пред Свето Причешће, да тако дају бар неку жртву, али и они ако не исповедају Христа на прави начин и истине наше вере, немају благослов ни за такав приступ. Свако ко искрено од срца жели да се сједини са Христом треба да приступи Христу јер по речима Спаситељевим :,,Нико не може да дође к Мени, ако га не привуче Отац који Ме је послао, а Ја ћу га васкрснути у Последњи дан!“ (Јован 6,44) На осуду је онима који приступају Христу без вере, не правећи разлику између Тела и Крви, од обичног вина и хлеба, и они који имају неку злу намеру или смртни непокајани грех на души, али и такве Христос не одбија, само таквима ће такав приступ бити на осуду; сетимо се Јуде, њега Господ није одбио, иако је знао да ће га издати, а данас се код неких одбијају они који не посте седам дана на води, јер је то изгледа ,,смртни грех?!“ Слава Богу, данас имамо пуно, пуно, добрих епископа и свештеника, теолога у нашој Цркви који иду стопама Светих отаца.
Чувајмо се духовне фарисејштине, држимо Христове заповести које су Љубав, трудимо се да постимо све постове, ако не можемо, колико можемо и хитајмо Христу који нас ишчекује, не осуђујући никог, гледајући једино у себе и свој живот! Не часимо, јер време је близу, а без Христа не можемо ни да живимо, ни дишемо ни стварамо; Он је наше дисање и живот и стваралаштво, Он је наша Љубав и Доброта заједно са Својим Оцем и Својим Духом Светим. Маран ата
