У језгру сваке емотивне сложености и компликованости се налази нека једноставност. Ако дубље погледамо, видећемо да је то нека основна, базична и смислена људска потреба. Проблем није настао у тренутку када су се појавили симптоми, већ је настао онда, када смо почели да се од те потребе бранимо, јер обично није била прихватљива неком ко је нама значајан. Или није умео да их ослушне, па да одговори адекватно.
Или смо имали погрешну представу како одговор на наше потребе треба да изгледа, па такво уверење нисмо довели у склад са реалношћу. После одбрана, почели смо да тражимо начине и постали прави мајстори у смишљању и развоју вештина да испунимо себи оно што је базично људско и што нам припада, али те вештине су углавном погрешне, јер црпе пуно енергије и база им је конфликт. Увид у ту једноставност и потребу некада није довољан, потребно је одрећи се вештина које су аутоматске и доносе неку корист (нека је то и неуротичност) и заменити их зрелијим начинима. Е, то је већ посао. И ризик, јер можемо изгубити осећај сигурности, па и упустити се у процес туговања за оним што одлази, а имало је некада неку значајну адаптивну функцију. Сепарације и одвајања увек чекају на нас. Али лично не знам, који други посао би нам донео смисленију добит.
Иван Гавриловић
психолошки саветник и психотерапеут у супервизији АГАПЕ РЦ
