Веома важно за емоционалну писменост човека, јесте, да научи разлику између жеље и потребе. Ова два појма су често у доживљају људи поистовећена, али су разлике драстичне. Потреба је нека неопходност, жеља је продукт слободе. Без потребе човек не може, без жеље може, али је лепше када је оствари. Потребе настају од доласка бебе на свет.
Према Маслову, развијају се прво у биолошком дискурсу као неопходност опстанка и постојања. Ове физиолошке потребе су основне карактеристике људске природе. Касније се јављају потребе за сигурношћу, љубављу и припадањем, поштовањем ( и самопоштовањем), док је самоактуализација (моралност, креативност, прихватање чињеница, спонтаност, аутентичност) на врху хијерархијске лествице. Ова последња не може се остварити ако постоје застоји на претходним лествицама. За сваки од ових ступњева везане су и жеље, одатле бркамо жеље и потребе. „Нпр. желим да будем признати археолог, али по сваку цену “! Ту се ради о потреби за признањем од других (и од себе) потреби за самоактуализацијом, а у мањој мери о жељи за одређеном професијом, коју можда и не испуним некада и може ми бити жао, али нема доживљаја катастрофе који је присутан приликом фрустрације потребе. Често под изразом жеља подразумевамо потребу, неопходност, а да тога нисмо довољно свесни. Зато при испуњењу жеља добро је препознати своје потребе. Ако препознамо које су наше неостварене или блокиране потребе, које су извор мотивације, лакше ћемо испунити своје жеље. Ово није тако једноставно. Углавном, од својих неостварених потреба и жеља се бранимо на исте начине. Бранимо се из разлога зато што су нам на неки начин некада забрањене. Те одбрамбене стратегије су најчешће: негација (негирам осећања која изазива жеља или потреба, као и саму потребу), омаловажавање жеље ( „сви археолози су кретени“) преокретање у супротност: ( нпр. имам очајничку потребу да ме воле, онда ја толико силно волим, онако како бих волео мене да воле, па угушим друге) итд. Све ово доприноси развоју симптома. Добар пример је психолошка игра приликом раскида: „сад ћеш да видиш колико ме не занимаш“! Признавањем ове потребе за другим, активирали бисмо осећања бола због губитка, бола због повређеног нарцизма са којим се тешко носимо. Уместо природног пута: имам потребу за тобом, али не можемо заједно, прихватам губитак, пролазим кроз туговање, развијам стратегије против потребе због које бих доживео непријатност губитка. Ту је доживљај: потреба = бол. Он не може бити тачан. Потреба за другим је основна људска карактеристика.
Не слажем се са идејом индивидуалности „могу све, могу све сам“ која се афирмише у популарној психологији. И човек заиста може, али онда не живи већ преживљава. Суманути докази независности, не воде независности, већ развоју нових симптома, јер се смишљају одбрамбене стратегије против оног што је природно да се постоји у односу. А живети значи прихватати своје потребе, проживљавати их, уочавати одбрамбене стратегије против њих, тиме против људскости, и тражити зреле начине за њихово задовољење.
Прихвате ли и препознајете ли ви своје потребе?
Иван Гавриловић
Сертификовани психолошки саветник и психотерапеут у супервизији АГАПЕ РЦ
